Poslednji diktator Evrope

11 Jul 2014

Aleksandar Lukašenko je tačno dve decenije prvi čovek Belorusije. Lista sankcija protiv njegove zemlje je poduža. Kako se toliko održao na vlasti?

Skoro niko pre 20 godina nije pomišljao da će Aleksandar Lukašenko na Zapadu biti opisivan kao poslednji diktator Evrope. Strani političari, ali ni domaći stručnjaci, nisu verovali da će Lukašenko 10. jula 1994. Pobediti na predsedničkim izborima. Navodno je tada četiri od pet Belorusa glasalo za njega. Impozantni procenti podrške na sumnjivim izborima ostaće njegov zaštitni znak. Uz brkove.

Ruska pomoć

Kao rukovodilac jednog državnog poljoprivrednog gazdinstva, Lukašenko je pobedio na parlamentarnim izborima 1990. godine.

Kao poslanik u Vrhovnom sovjetu (najviši zakonodavni organ u bivšem SSSR) je katkad bio na strani komunista, katkad na strani nacionalista. Kao šef Odbora za borbu protiv korupcije je u temperamentnim govorima stalno napadao predstavnike komunističke nomenklature i tako postao omiljen u narodu. Stručnjaci smatraju da je njegova pobeda na predsedničkim izborima 1994. bila rezultat protestnog ponašanja birača. Ljudima je tada bilo dosta vladavine komunista, hiperinflacije i drugih ekonomskih nedaća.

Ali ni pristalice tada 39-godišnjeg novog predsednika nisu verovale da će Lukašenko tako dugo ostati na vlasti.

U čemu je tajna političke dugovečnosti Lukašenka? Beloruski politikolog Aleksandar Klaskovski smatra da je u pitanju kombinacija populizma i niskog praga očekivanja beloruskih glasača. Klaskovski kaže da je većina ljudi zadovoljna relativno stabilnim životnim standardom, iako je on daleko niži od zapadnoevropskog. „Postoji garancija zapošljavanja. To je rimejk, nova verzija sovjetskog života, gde ne mora mnogo da se radi i misli“, kaže Klaskovski u razgovoru za DW.

Međutim, ključ Lukašenkovog uspeha je, dodaje naš sagovornik, silna finansijska pomoć iz Moskve. Prema procenama beloruskih stručnjaka, ta pomoć u obliku direktnih ili posrednih subvencija godišnje iznosi i do deset milijardi dolara. Minsku se odobravaju niske cene energenata i trgovačke pogodnosti. Najveći deo beloruskih izvoznih proizvoda ide u Rusiju. Osnivanjem Evroazijske unije (sastavljene od Rusije, Kazahstana i Belorusije), Minsk se nada u dalje carinske olakšice i višak prihoda od tri do četiri milijarde američkih dolara godišnje.

Klaskovski, osim toga, podseća da je samo ove godine Belorusija poveriocima morala da vrati dug od više od tri milijarde dolara.

Krediti su od sada gotovo isključivano uzimani od ruskog velikog brata. Kako Lukašenko nije spreman na političke i privredne reforme, približavanje Zapadu je isključeno. „Time su za Minsk veoma ograničene mogućnosti finansiranja od strane Međunarodnog monetarnog fonda“, dodaje Klaskovski.

Vladavina strahom

Stanislav Šuškevič, prvi šef države u nezavisnoj Belorusiji, podseća da je Lukašenko u prve dve godine vladavine ponovno uništio tu mladu demokratiju. „Prvo su mediji monopolizovani, a onda odmah ukinuta lokalna samouprava.“ To je stvorilo atmosferu straha na kojoj se temelji današnji režim, napominje Mihail Pastuhov. On je nekada bio sudija prvog uspostavljenog Ustavnog suda zemlje. „Temelj sadašnjeg sistema u Belorusiji je strah. Ljudima se stalno pokušava dati do znanja da se svaki izraz nezadovoljstva brutalno suzbija“, kaže Pastuhov. Lukašenkov sistem moći zapravo ne može da preživi bez Rusije, dodaje i Valerij Karbalevič iz beloruskog istraživačkog centra Strategia. „Uz to dolazi potlačivanje i čak uklanjanje kritičara režima. To je dovelo do toga da su mnogi politički aktivni ljudi napustili Belorusiju.“

Stručnjaci ističu da aktuelni rusko-ukrajinski sukob izaziva strah, kako kod beloruskog rukovodstva, tako i kod stanovništva. Lukašenko sada uviđa da Rusija može predstavljati opasnost, ali istovremeno ukrajinsku krizu posmatra kao keca u rukavu, kojem želi učvrstiti svoju moć, uveren je Valerij Karbalevič. Prema rečima tog sociologa, stanovništvo Belorusije se plaši promena. Pre svega mediji, koje kontroliše država, ljudima poručuju da bi beloruska opozicija promenom vlasti donela samo haos i anarhiju, pa čak i rat, kaže Karbalevič. Dodaje da je Lukašenko stoga već našao svoj moto za predsedničke izbore sledeće godine: „Lukašenko i stabilnost ili promene i haos.“

(A. Smirnov / M. Ostapčuk, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!