Vasa Stajić – poslednji apostol Vojvodine

04 Mar 2008

Ove godine obeležava se 130-godišnjica rođenja Vase Stajića – književnika, profesora, sekretara i predsedn

vasastajic.jpg Ove godine obeležava se 130-godišnjica rođenja Vase Stajića – književnika, profesora, sekretara i predsednika Matice srpske, glavnog urednika “Letopisa” i poslednjeg “apostola stare Vojvodine” – koji je rođen u Mokrinu 10. februara 1878. godine.

Sloga

– Srpsku osnovnu školu završio je u rodnom mestu, gimnaziju pohađao u Velikoj Kikindi i Sremskim Karlovcima, a maturirao u Senju. Još u petom razredu Karlovačke gimnazije bio je među osnivačima tajnog đačkog društva socijalističkog usmerenja, čitao je levičarske knjige i listove, pisao za “Zastavu”… Prava, a potom i filozofiju, studirao je u Pešti, Parizu i Lajpcigu, gde je slušao istorijske i pedagoške nauke, a diplomirao je 1902. godine u Pešti. Učiteljsku karijeru počinje u selu Rudni, danas u rumunskom delu Banata, zatim je u Pakracu u Srpskoj učiteljskoj školi predavao srpski jezik, književnost, istoriju i geografiju. Otpušten je bez obrazloženja, ali biće da se njegovo druženje s đacima i propagiranje socijalističkih ideja nije dopalo vlastima – kaže glavni urednik “Enciklopedije Novog Sada” Dušan Popov.

Stajić potom prelazi u srpsku gimnaziju u Pljevljima, gde je naišao na iste nevolje. Njegovi kontakti s đacima van nastave, odlazak “u narod” u okolna mesta, nisu u upravi škole shvatani kao misija za buđenje nacionalne svesti, već kao širenje socijalističke misli.

– Međutim, sam Vasa je tumačio da je on socijalista po tome što “svakom hoće da obezbedi hleb, kulturu i radost” i nije se pozivao na Marksa, već na Dositeja, kao lučonošu humanističkih i prosvetiteljskih ideja. Govorio je da se treba boriti za oslobođenje proletarijata, ali i za afirmaciju nacionalne kulture i maternjeg jezika. Smatrao je da se socijalizam i nacionalna osećanja ne isključuju. Godine 1906. konačno je uspeo da dobije radno mesto u Vojvodini – radio je kao profesor u somborskoj Učiteljskoj školi. Istovremeno, uređivao je list “Sloga” i u njoj objavljivao mnogobrojne članke. Često je išao u Beograd i postao, kako je sam rekao, vrlo ratoboran. Naime, odlučio je da aktivno oponira austrougarskom režimu, pa je 1912. godine primljen u Narodnu odbranu. Iste godine, pred Prvi balkanski rat, Stajić u Somboru pokreće časopis “Novi Srbin”, u kome otvoreno nagoveštava borbu za oslobođenje od ropstva i za stvaranje jugoslovenske države. Međutim, po povratku s poslednjeg putovanja u Beograd, avgusta 1913. godine, uhapšen je i u Segedinu osuđen na šest meseci zatvora, uz zabranu da odlazi u glavni grad Srbije – priča naš sagovornik.

Mučenik

U samo predvečerje Prvog svetskog rata, Vasu Stajića ponovo hapse 26. jula 1914. godine. Sa 150 pančevačkih Srba odveden je u zloglasnu tvrđavu Arad. Zabeleženo je da ih je u Temišvaru i Aradu od razjarenih mađarsko-nemačkih šovinista jedva odbranio dvostruki kordon vojnika.

– Za vlasti, razlog za hapšenje bio je očigledan: Vasa je poveo grupu srpskih đaka na Kosovo i Metohiju na vidovdanske svečanosti i demonstrirao pred austrougarskim konzulatom. Kao “opasnom agitatoru” vlasti su iskontruisale još pet procesa, tako da je trebalo da izdržava kaznu od devet godina i deset meseci. Najteža optužba odnosila se na to da je radio na nasilnom otcepljenju Vojvodine od Austrougarske, ali su kazne bile i apsurdne jer je, recimo, dve godine zatvora dobio za pripovetku “Spahija” Đure Jakšića i dve pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Avgusta 1918. godine, kao zatvorenik, premešten je u turinski Sveti Martin, u fabriku celuloze, ali je uspeo da pobegne, kad mu je supruga poslala poruku Svetozara Pribićevića da je potreban u Zagrebu radi angažovanje u tamošnjem Središnjem odboru Narodnog vijeća – kaže Dušan Popov.

Ogromna većina vojvođanskih Srba tad se izjašnjavala za neposredno priključenje Vojvodine Srbiji, što je manifestovano i na Velikoj narodnoj skupštini 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu.

– Stajić je, međutim, zajedno s predsednikom Matice srpske Milanom Petrovićem, dr Tihomirom Ostojićem, Petrom Konjovićem i drugim demokratskim prvacima, zastupao mišljenje da sjedinjavanje u zajedničku državu ide preko Narodnog vijeća iz Zagreba kako bi Vojvodina u novoj državi s Karađorđevićima na čelu imala federativan status. Poslanici Velike narodne skupštine, međutim, jednodušno su podržavali Jašu Tomića i aklamacijom glasali za neposredno priključenje Vojvodine Srbiji. Kad su čuli kako njihov slavni zemljak rezonuje, Mokrinčani su smatrali da se odrekao srpstva, što je Vasu veoma pogodilo – objašnjava naš sagovornik.

Ipak, s oreolom ratnog mučenika, Stajić s grupom intelektualaca pomaže jugoslovenskoj delegaciji na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Po povratku radi u Novom Sadu u ministarstvu prosvete kao referent pri Odseku za Banat, Bačku i Baranju.

Ugled

– Stranke na političkoj sceni Kraljevine SHS nastojale su da privuku tako značajno ime. Stajić daje podršku socijalistima, iako su ga i demokrati svojatali, dok se s radikalima Jaše Tomića potpuno razišao. Još pre rata s dr Tihomirom Ostojićem kritikovao je konzervativizam Matice srpske i zalagao se za njenu reformu i stvaranje ogranaka po vojvođanskim mestima. Činilo se da će svoje stavove moći snažnije da izrazi kad je 1920. godine izabran za prvog sekretara Matice. Odmah je obnovio matičina izdanja “Letopis” i “Kalendar”. Ipak, nailazi na otpore i posle dve godine prelazi u novosadsku gimnaziju, gde radi kao profesor srpske književnosti. Istovremeno se posvećuje arhivu novosadskog Magistrata i piše knjige, među kojima su najvrednije njegove “Novosadske biografije” – napominje Dušan Popov.

Previranja u Matici srpskoj, kao i na političkoj osnovi tog doba, pokrenuli su nove mlade snage željne da Matici vrate nekadašnji ugled.

– U Stajiću, priznatom narodnom tribunu i poslednjem “apostolu stare Vojvodine”, vide pravu ličnost. Za predsednika Matice izabran je 1936. godine, ujedno i za glavnog urednika njenog “Letopisa”. Međutim, ophrvan bolešću pluća podnosi ostavku posle manje od godinu dana. Njegov ugled dobro su razumeli rukovodioci Narodnooslobodilačkog pokreta i pozvali su ga u partizane septembra 1944. godine. Ulazak u Glavni NOO Vojvodine snažno je odjeknuo u narodu i doprineo afirmaciji novog poretka koji je tek trebalo da se dokaže kao pravi put. Posle oslobođenja, iako već veoma bolestan, Vasa Stajić je 1945. godine izabran za prvog posleratnog predsednika Matice srpske, na čijem je čelu ostao do kraja života – kaže Popov.

Krivica

“Imajte više hrabrosti da kulturnu misao suprotstavite antikulturnoj i da joj pomognete do pobede. Naročito ne kukajte i nevajkajte se, nego se borite, svesni da su sve nedaće Vojvodine nostra nosterima culpa (naša krivica)”, napisao je Vasa Stajić 1928. godine.

Z. Surla, Građanski list

Podelite ovu stranicu!