Politika usporila napredak

13 Oct 2011

Problem osoba s invaliditetom usložnjava loša koordinacija resornih ministarstava. Važno je što politika EU može da se koristi zarad promena i što imamo zakon o zabrani diskriminacije

Ključni problem lošeg položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji je nedovoljna saradnja resornih ministarstava i organizacija. Uprkos primetnim pomacima, politički problemi su glavni krivac za nedaće osoba sa invaliditetom, posebno nedovoljna koordinacija ministarstava rada, zdravlja i obrazovanja, saznali smo od Dragane Ćirić-Milovanović, izvršne direktorke Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI Srbija) i direktorke regionalne kancelarije međunarodne organizacije „Disabiliti rajts internešnl”.

– Važno je što Srbija ima Zakon o zabrani diskrimanicije osoba sa invaliditetom i još značajnije što je Srbija ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol, čime je preuzela sve obaveze da ispuni te uslove. To je bitno i za EU integracije, jer je Konvencija prvi međunarodni ugovor koji je Unija ratifikovala. U definisanju svoje politike, EU se dosta oslanja na principe Konvencije i to je značajno utoliko što možemo da usklađujemo inicijative koje idu od i ka Evropskoj uniji – rekla nam je Ćirić Milovanović.

Trenutno u Srbiji traje proces deinstitucionalizacije osoba sa invaliditetom. Evropa je do sada bila fleksibilna kada se radi o odlukama zemalja članica po pitanjima deinstitucionalizacije, ali u poslednje vreme, zbog zagovaranja nevladinih organizacija i ratifikacije Konvencije, Evropa je poslala poruku da to pitanje mora da se sprovode: institucije moraju da se transformišu! One za decu eksplicitno ne smeju da postoje, a za nas u Srbiji važno je što politika EU može da se koristi zarad promena.

– To jeste instrument pritiska na vlast – podseća nas sagovornica. – Taj pritisak, čak i u zemljama EU, u mnogo manjoj meri može da utiče na njihovu politiku davanja novca za projekte, ali je uticaj veći u zemljama koje su potencijalni kandidati, poput Srbije. Pravo je vreme da iskoristimo sva sredstva kako bi naša zemlja u pretpristupnom procesu donela značajne izmene, koje će se uzeti u obzir kada se bude odlučivalo o našoj kandidaturi. Pritisak se vrši unutra i spolja, jer nećemo postići mnogo ako nam ne pomognu međunarodne organizacije i agencije – Evropska komisija u ovom slučaju.

Međutim, spoljni pritisci neće uroditi plodom ukoliko ne postoji podsticaj iznutra – ukazuje naša sagovornica. Tako je nevladin sektor u Srbiji uspeo da „natera„ Ministarstvo rada i Evropsku komisiju da izmene projekat koji je predviđao rekonstrukciju šest ustanova za smeštaj osoba sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama. Projekat, naime, zagovara socijalnu inkluziju, a istovremeno je predviđao rekonstrukciju objekata koji institucionalizuju ljude, što je protivno zvaničnoj politici EU da se ne ulaže u infrastrukturu koja je segregaciona. Ovo je postignuto u sprezi sa sa Ekspertskom grupom za deinstitucionalizaciju, vodeće evropske organizacije koja se bavi pravima osoba sa invaliditetom.

– Pomaka ima, ali nisu brzi kako bismo mi voleli. Pokret osoba sa invaliditetom je dosta jak u Srbiji. No, nažalost, on se pre svega zalaže za prava osoba sa fizičkim invaliditetom, dok su osobe sa intelektualnim i mentalnim teškoćama skrajnute, pa sve reforme koje se dešavaju zapostavljaju ovu grupu ljudi. Primer je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji, koji ne omogućava osobama sa ozbiljnim poteškoćama da rade, a i sama procena radne spsobnosti je osmišljena tako da diskriminiše tu grupu ljudi.

Kako bi ostvarili svoja prava, Srbija mora uspostaviti sistem podrške za osobe sa invaliditetom. Novi Zakon o socijalnoj zaštiti predviđa nove socijalne usluge, što je dobro, ali bi se postojeće usluge podrške dostupne redovnoj populaciji morale učiniti dostupnim i osobama sa invaliditetom. I dalje se besmisleno ide na to da se oforme specijalizovane usluge, mada već postojeće usluge samo treba učiniti dostupnim svima, a paralelan sistem usluga takođe isključuje osobe sa invaliditetom.

Dragana Ćirić-Milovanović ističe da siromaštvo svakako utiče na usklađivanje prava osoba sa invaliditetom u odnosu na evropska, ali istovremeno upozorava i na to da za mnoge stvari nije potreban novac.

– Najveći problem je u pristupu: treba stvari samo drugačije sagledavati, reći da su to ljudi kao i svi ostali. Stav „mi i oni” mora da se promeni. Kada pričamo o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, suočavamo se sa nekoliko otežavajućih faktora: postoje predrasude, poslodavci nisu dovoljno osvešćeni i verovatno se ne podstiču dobro. Takođe, osobe sa invaliditetom su decenijama isključivane iz sistema obrazovanja i postoji manjak kadrova. Radno osposobljene osobe sa invaliditetom uvek se pripremaju za neke jednostavne poslove, i to su isti poslovi koji se decenijama ne menjaju. Na primer, slabovidi su operateri na telefonskoj centrali i mi ih „štancujemo” bez uvida da li je to tržišno opravdano i da li oni to žele – poentira Dragana Ćirić-Milovanović.

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!