Politička represija 2.0

05 Sep 2011

Kako su represivni režimi koristili zapadne tehnologije za opstanak na vlasti i koliko velike kompanije podrivaju proklamovanu ideju njihovih vlada o internet slobodama?

Agenti istočnonemačkog Štazija mogli su samo da sanjaju o sofisticiranoj elektronskoj opremi koju je posedovao libijski pukovnik Moamer el-Gadafi, a koju je libijska prelazna vlada otkrila pre nekoliko dana. Ta oprema je omogućavala ekscentričnom pukovniku i njegovim službama da prate sms poruke, i-mejlove i onlajn četove, a izgledalo je da se to nalazi van njegovog domašaja.

Još veće, međutim, iznenađenje predstavlja činjenica odakle je oprema za špijuniranje: softver i tehnologija potiču od kompanija iz Francuske, Južne Afrike i drugih zemalja. “Narus”, američka kompanija koja je u vlasništvu “Boinga”, sastala se sa Gadafijevim ljudima baš u trenutku kada su protesti u Libiji dobijali na snazi, ali nisu postigli dogovor. S obzirom na činjenicu da je “Narus” prethodno sličnu tehnologiju isporučio Egiptu i Saudijskoj Arabiji, ovakav rezultat je pre pitanje odnosa s javnošću, nego poslovne etike.

Pored bučnog navijanja tokom nedavnih događaja na Bliskom Istoku, lako je bilo zaboraviti na upotrebu tehnologija u represivne svrhe. Pored u zvezde kovanih “fejsbuka” i “tvitera”, koji su omogućili oslobodilačke pokrete širom sveta, moramo se suočiti sa činjenicom da su pohlepna preduzeća zapadnih zemalja, negovana od strane zapadnih vlada za domaće potrebe nadzora, istovremeno pomogli da se ti oslobodilački pokreti pokušaju osujetiti.

Libija je tek poslednje u nizu mesto gde su se koristile zapadne tehnologije za nadzor. Aktivisti za ljudska prava koji su uhapšeni pa pušteni u Bahreinu svedočili su da su im prezentovani transkripti njihovim sms-poruka, a značajan kapacitet vlade ove zemlje za špijunažu omogućena je zahvaljujući opremi iz “Simensa”, nemačkog industrijskog giganta, a održavana je od strane “Nokija simens mreže” sa sedištem u Finskoj, i firme “Trovikor”, koja je takođe iz Nemačke.

Ranije ove godine, nakon preuzimanja štaba tajne policije, egipatski aktivisti su otkrili da je Mubarakova vlada koristila probnu verziju opreme za nadzor, razvijene od britanske kompanije “Gama internaconal”, a koja ima je omogućavala da prisluškuju “skajp” razgovore, za koje se verovalo da su bezbedni od šijuniranja.

I nije u pitanju samo tehnologija dostupna svima – pojedine zapadne kompanije diktatorske režime snabdevaju prilagođenim programskim rešenjima za blokiranje pojedinih veb-sajtova. U martovskom izveštaju OpenNet inicijative, akademske grupe koja prati internet cenzuru, otkriveno je da je “Netsvep”, kanadska kompanija, zajedno sa američkim kompanijama “Vebsens” i “MekAfi” (sada u vlasništvu “Intela”) razvila programe kako bi zadovoljili većinu potreba za cenzuru interneta vlada na Bliskom Istoku i Severnoj Africi – u slučaju “Vebsensa”, uprkos obećanjima da neće svojom tehnologijom snabdevati represivne vlade u svetu.

Nažalost, američka vlada, koja je najglasniji branilac internet-sloboda na svetu, retko se kada izjašnjava o ovim pitanjima. Iako državna sekretarka Hilari Klinton često govori o internet-slobodama, ona bi morala jasnije da se odredi prema činjenici da kompanije iz SAD podrivaju zacrtani cilj njene vlade. Da stvar bude gora, u decembru je Stejt dipartment dodelio komapniji Cisko – koja Kini isporučuje alate za takozvani kineski Veliki fajervol – nagradu za “društveno odgovorno poslovanje”.

To prećutkivanje svakako ne može biti slučajno, pošto su mnogi od ovih alata prvobitno rađeni za zapadne vlade, odnosno za sprovođenje određenih zakona i rada obaveštajnih agencija u zapadnom svetu. Kreatori zapadne piolitike su stoga u delikatnoj poziciji. Sa jedne strane, teško je obuzdati kompanije koje su sami negovali, ali je i teško odoleti argumentima represivnih režima koji traže ovu opremu pod izlikom da će prisluškivati i nadzirati ekstremiste. Sa druge strane, sve je teže ignorisati činjenicu da nisu samo ekstremisti pod prismotrom.

Očigledno rešenje je zabrana  izvoza takvih tehnologija u zemlje sa represivnim režimima. Ali, sve dok zapadne zemlje budu nastavile da za svoje potrebe koriste i razvijaju tehnologiju za nadzor, sankcije neće, bar ne u potpunosti, rešiti ovaj problem.- ponuda će uvek uspeti da zadovolji potražnju. Osim toga, diktatori koji su posvećeni borbi protiv ekstremizma i dalje su dobrodošli u Vašingtonu: bila bi “sigurica” za kladioničare da su stavili ulog na to da je većina opreme za špiujuniranje u Mubarakovom Egiptu bila nabavljena uz prećutnu podršku njegovih američkih saveznika.

Potrebno je da priznamo da naše oslanjanje na razvoj tehnologije za nadzor u našoj zemlji – čak i ako je njeno korišćenje kontrolosano od strane pravnog sistema – nenamerno potkopava slobode u zemljama gde pravni sistem nudi malu ili nikakvu zaštitu. To priznanje treba da rezultira time da podstakne strožije restrikcije nad domaćim tehnološkim sektorima za sistem nadzora, uključujući tu i preispitivanje o tome u kojoj nam je meri takva tehnologija potrebna u svetu gde se sve više poštuje “pravo na privatnost”.

Dok pojedine zemlje, kao što su to Belorusija, Iran i Mijanmar, budu “varile” lekcije “arapskog proleća”, njihova potreba za špijunskim tehnologijama će rasti. Ukoliko ostane nekontrolisane, zapadna tehnologija za nadzor mogla bi da potkopa agendu “Internet slobode” na isti način na koji izvoznici oružja potkopavaju zapadne mirovne inicijative. Koliko će aktivista, koji su se suočili sa tim da su poverljive informacije prikupljene uz pomoć zapadnih tehnologija, imati poverenje u izjave zapadnih vlada?

Jevgenij Morozov

(Autor je gostujući profesor na Univerzitetu Stanford i autor knjige “Internet iluzije: Tamna strana internet sloboda”. Tekst je preuzet iz “Nujork tajmsa”)

Podelite ovu stranicu!