Podsetnik: Kako je Milošević pokušao da se obračuna sa Coraxom pa dobio po nosu

10 Nov 2018

Neka Vučić i poltroni lepo javnosti objasne gde su oni to na karikaturi prepoznali da je Vučić prikazan kao Hitler? A potom i zašto...

Kao što je i danas slučaj sa Vučićevim režimom, tako je i Miloševićev režim pre 25 godina pokušao da se obračuna sa karikaturom Predraga Koraksića Coraxa.

Naime, beogradski nedeljnik Vreme je u broju 133 od 10. maja 1993. godine objavio Coraxovu karikaturu na kojoj njeni akteri učestvuju u dečjoj igri “trulih kobila”, a što je predstavljalo slikoviti prikaz tadašnjih burnih dešavanja u Skupštini Republike Srpske, povodom rasprave o Vens-Ovenovom mirovnom planu, a kojoj su – između ostalih – prisustvovali i predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik SRJ Dobrica Ćosić i premijer Grčke Konstantin Micotakis.

Na zahtev okružnog javnog tužioca u Novom Sadu, Okružni sud u Novom Sadu je 25. juna 1993. godine odredio sprovođenje istrage protiv Dragoljuba Žarkovića, glavnog i odgovornog urednika nedeljnika Vreme, jer je “javno izložio poruzi” Ćosića i Micotakisa, prikazujući ih na objavljenoj karikaturi “u uvredljivom i nedostojnom položaju”, i time izvršio krivično delo povreda ugleda SRJ i povreda ugleda strane države.

Žarkovićev branilac, ugledni novosadski advokat dr Slobodan Beljanski, između ostalog, u žalbi je naveo da tužilac nije opisao pojedinosti “uvredljivog i nedostojnog položaja”. “U kojim likovima je tužilac prepoznao g. Ćosića i g. Micotakisa? Šta to oni za njih uvredljivo i (…) nedostojno rade? Otkada je igra trule kobile (…) nečasna, uvredljiva i lascivna stvar? Da li tužilac pomalo i sam zazire od svoje imaginacije, pa čak ni sudu, osumnjičenom i autoru ne sme da otkrije šta je on video više i tačnije od ostalih?…”, bio je naveo u žalbi advokat Beljanski.

“Najzad, moramo primetiti da krivično gonjenje za političku karikaturu predstavlja neugodan presedan, koji otvara mogućnost svakovrsnoj arbitrernosti i represiji, u gušenju prava na kritiku i u suzbijanju slobode govora, slobode štampe i slobode umetničkog stvaralaštva. Na način kome je pribegao tužilac svaka kritika može biti shvaćena kao poruga a svaki protest kao pobuna”, naveo je Beljanski.

Danas, 9. novembar 2018.

Danas, 10. novembar 2018.

 

 

 

 

 

 

Nakon žalbe branioca, tužilac je odustao od gonjenja, ali je Beljanski i protiv tog rešenja izjavio žalbu, u kojoj je insistirao da se konstatuje da nikakve istrage protiv Žarkovića nije ni bilo, jer je tužilac odustao od nje. I ta žalba Beljanskog je bila usvojena.

Očito, ni tužilac ni sud nisu bili spremni da se nađu u situaciji da “objašnjavaju” karikaturu, odnosno da tačno i precizno navedu šta su oni to videli a što je nečasno, uvredljivo i lascivno. Uplašili su se, drugim rečima, da bi se iznošenjem sopstvene “imaginacije” zamerili tada svemoćnom Slobodanu Miloševiću.

Vučićev režim za sada nije tužio Coraxa. Ali bi svejedno bilo ne samo zanimljivo nego i nužno da lepo objasne javnosti gde su oni to na karikaturi prepoznali da je Vučić prikazan kao Hitler? A potom i zašto. I to svi redom: od samog Vučića, koji je celu stvar i zakuvao, preko poltrona Martinovića, Mirovića, Vesića, Vučevića, Vukosavljevića…

Kako je, dakle, moguće da im je mašta toliko bolesna da samog sebe prepoznaju u liku Adolfa Hitlera? Ili da sopstvenog vođu prepoznaju kao firera?

Dinko Gruhonjić (Autonomija, naslovna karikatura: Vreme, 10. maj 1993) 

Podelite ovu stranicu!