Peti oktobar: Doveli državu u red, ali ne i ljude

15 Oct 2010

Iskreno rečeno meni se gadi ona priča da je pre 5. oktobra bilo bolje, ja stvarno ne mogu da se setim apsolutno ničega što je pre 5. oktobra i za vreme Miloševića bilo bolje nego danas

Danas je tačno deset godina od velikih petooktobarskih, demonstracija u Srbiji.

Nakon objavljivanja da opozicioni kandidat Vojislav Koštunica na predsedničkim izborima navodno nije dobio većinu i da neće biti drugog kruga, Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine. U protestima pristalica DOS-a iz cele Srbije, a protiv izborne krađe i reizbora Slobodana Miloševića, zapaljeni su Skupština i zgrada Radio-televizije Srbije, jer nije objektivno izveštavala. Milošević je sutradan priznao poraz, a Srbija uskoro dobila prvu demokratsku Vladu.

Reporteri Radija 021 u akciji

Tog, sada istorijskog 5. oktobra 2000. godine, dvojica naših reportera zaputili su se ka Beogradu, kako kažu na “koncert Đorđa Balaševića”. Prateći autobuse iz Novog Sada duž autoputa mogli su da nabave stvari koje su nazvali političkim rekvizitima za “šta ih sve čeka”. U Zemunu su se probijali kroz kordon, uskoro su ostali bez signala na mobilnim telefonima, a ispred Skupštine Srbije, kako priča jedan od njih ležalo je 30 patrona aktiviranih suzavaca i još mnogo više razbesnele mase, koja je kasnije i zapalila savezni parlament.

“U toj gužvi negde oko pola pet, izgubili smo se, ja sam nekako završio sa Čačanima na autobusu, u Skupštinu nisam želeo da ulazim”, priča naš reporter A.E.

Ispred pomenute Skupštine klatio se budući predsednik tadašnje Savezne republike Jugoslavije, a naš izveštač svratio je do jednog od beogradskih medija, koji su u potpunom šoku i haosu, kao i novosadski, doživeli konačne i nasilne demokratske promene u Srbiji.

“Tamo na Studiju B stara ekipa, već postoji krizni štab, okreću se kanali drugih televizija, čak je lider DOS-a bio na nekoj televiziji, smirivao situaciju. Kada smo skontali da su i mediji takvi kakvi su i kako se izveštava, krenuli smo u Novi Sad. Stali smo kod Zemun polja, na semaforu je bilo crveno. Sačekali smo uredno zeleno svetlo, jer, kako sada da kršimo Zakone kada smo doveli državu u red”, kaže naš reporter.

A država je dovedena u red tako što je ubrzo nakon promena premijer Zoran Đinđić ubijen, Slobodan Milošević otišao u Hag, demokrate su sada u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije, i dalje imamo nestašice mleka, plate su i dalje ispod evropskog proseka, iako evropski činovnici veoma često piju kafu sa Borisom Tadićem, a tu su i dalje Ivica Dačić i Aleksandar Tijanić, prvi čovek javnog servisa, i to u dva mandata!

Mnogi tvrde da su upravo mediji ti koji vode ratove, pa su poveli i taj naš demokratski, petooktobarski. Problem je to što su i dalje politički instruisani, a vojvođanski javni servis, osim toga, vuče i teško nasleđe s početka devedesetih, propagiranja poruka vladajuće partije, kaže za 021 predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Dinko Gruhonjić. “Mislim da ne postoji urednička volja, niti hrabrost urednika koju bi oni morali da poseduju da se odupru takvom političkom uticaju jedne partije, ili više partija na vlasti. Mislim da je sa te strane moglo biti više učinjeno”, ocenjuje Gruhonjić.

Mogli smo i više i bolje

Kolumnista Teofil Pančić kaže za Radio 021 da je logično ako su ljudi razočarani jer gledajući kakvim ljudskim materijalima raspolažemo nije ni čudo što se mnogo toga danas nije promenilo, ali ipak ima napretka.

“Iskreno rečeno meni se gadi ona priča da je pre 5. oktobra bilo bolje, ja stvarno ne mogu da se setim apsolutno ničega što je pre 5. oktobra i za vreme Miloševića bilo bolje nego danas. Ima tu još mnogo da se radi, ja bih, na primer, voleo da je priča sa Hagom završena, da je postmiloševićevska vlast, tu mislim na sve i na Đinđićevu i na Koštuničinu i na Tadićevu, da je imala trezveniji, realniji odnos prema Kosovu. Jednostavno da je saopštila ovom narodu da je Milošević tu priču sa Kosovom završio na štetu Srbije, a ne da se mi deset godina naprosto batrgamo sa nečim oko čega ne možemo ništa suvislo da uradimo”, smatra Pančić.

Kada se rezimiraju vlade koje su od 2000. godine do danas vodile ovu zemlju sasvim je jasno zašto građani uglavnom ne vide rezultat onoga za šta su se borili, zaključuje Pančić.
“Prva vlada Zorana Đinđića bila je neka vrsta kompromisa unutar jednog mnogoglavog organizma, koji se zvao DOS i tu je bilo zaista svakakvih ljudi, ali to je bila koaliciona vlada. Ova druga Koštuničina, onaj njegov prvi mandat naprosto ne znam šta bih dobro rekao za to. To je bila neka vrsta restauratorske vlade. A ova sadašnja, ona je sastavljena po jednom mediokritetskom sistemu, počevši od premijera, pa nadalje, ali ne zato što mislim loše o njemu, nego čovek nema politički kapacitet da bude predsednik jedne vlade” objašnjava poznati publicista.

Možda je nama zapravo potrebno nešto opipljivo i konkretno, a ne centar vlasti oslikan u Borisu Tadiću, kako to naziva Pančić. Možda treba da se setimo da su u međuvremenu probudili humanost i darežljivost u ljudima, pa smo zdušno iz Vojvodine dali pare za Univerzijadu, a dobili dve utakmice. Platili most, a dobili obećanje da će i nama sagraditi ćupriju. Umesto prava da znamo šta se u našem dvorištu dešava, jer pretplatu za javni servis najviše plaćaju Vojvođani, dobili smo novosadsko dopisništvo RTS-a.

Možda je Srbiji samo potrebno da konačno prespava Dan mrmota i dočeka 6. oktobar.

Vanja Đurić (021)

Podelite ovu stranicu!