PETER VATAŠČIN: Poučne strane Labanovog ispada

04 Sep 2017

O zaboravu, velikom prijatelju političara, i potčinjenosti stranaka nacionalnih manjina

Skandal subotičkog gradonačelnika Bogdana Labana zaslužuje više pažnje od običnog zgražavanja. Ako malo pročačkamo, uočićemo nekoliko činjenica, koje će nam ukazati na neka svojstva srpske lokalne politike i na opšte stanje javnog života.

Jedan aspekat nedavnog Labanovog ispada možebiti poznat onima koji se sećaju posledica govora socijalističkog premijera Mađarske, Ferenca Đurčanja, kada su njegove rečenice, izgovorene na partijskoj sednici „isplivale na površinu”, to jest postale opšte poznate. Sada se dogodilo nešto slično; Laban je u ne sasvim javnom kontekstu rekao nešto što nikako ne priliči slici i prilici jednog političara. Građani, koji prate javne događaje međutim veoma dobro znaju da takve situacije u politici nisu retke: kada nešto ipak izađe na videlo, skandal će biti ogroman. Drugačije rečeno: svi mi znamo, da su veze i vezice sa podzemljem, upotreba sočnih psovki i pretnje sastavni delovi javnog života naše regije (ne mislim samo na Balkan, nego na Srednju Evropu!), i da je to, što je sad isplivalo na površinu tek vrh ledenog brega. Sve to međutim neće prouzrokovati javni skandal dok se ne pokaže u celosti, a nije uopšte sigurno da će se cela ta priča moći okončati po pravilima racionalnog razmišljanja i osećaja za pravdu.

Ni o okolnostima Đurčanjevog govora ne znamo previše, niti ćemo ubuduće saznati, mada je svojevremeno imao značajne, konkretne političke posledice. A sve to je tako, jer u ovakvim slučajevima iza svega stoje politički razlozi, dovoljno je samo da spomenemo da je u Labanovom slučaju skandal pokrenuo njegov partijski kolega, naprednjak Vladimir Polovina, koji je, kako je sam naveo, na ovaj način želeo postići promene u lokalnoj partijskoj organizaciji stranke. Mogu građani misliti štošta o iskazima dosad nepoznatog Polovine, kada je nabrajao zloupotebe položaja od strane Labana i njegovih krugova – sve je to zasad samo igra u cilju stvaranja određenog političkog raspoloženja. U istu kategoriju spada i pomalo zakasnela žalba Srpske radikalne stranke na prvog čoveka Subotice.

Ne pomaže nam u raščišćavanju situacije ni kada Igor Mirović, pokrajinski premijer govori o tome, bez spominjanja konkretnih slučajeva, sa kakvim teškim pretnjama je trebala da se suočava Labanova porodica. A šlag na torti je bio, kada su u ovoj napetoj situaciji sa jednog privatnog Fejsbuk profila počele da cure informacije o sličnim događajima u lokalnoj partijskoj organizaciji Demokratske Stranke, koje govore o tome, da su Saša Vučinić i Modest Dulić ranije postupali po istoj brutalnoj šemi, kao što je to sad Laban uradio.

Mogli smo samo gorko da se nasmejemo, kada je Laban još više povećao haos, ukazivanjem na navodne prljave poslove svog prethodnika, Jenea Maglaija. Ali kao što cilj predstavljanja audio snimka Labana pre svega bio uspostaljanje meteža na političkoj sceni, tako i njegove reči spadaju u kategoriju verbalnog prepucavanja. Osim ako Laban nije blefirao. Mada, mora da se doda, da Maglai nije požurio sa poricanjem poprilično teških optužbi –štaviše, to do današnjeg dana nije uradio. A takvo ponašanje neće pomoći u rasterivanju sumnje.

Umesto sumiranja bi mogli da postavimo pitanje: koliko bismo bili naivni, ako bismo se nadali, da će bilo koja spomenuta situacija dospeti na sud i tamo biti okončana odgovarajućom presudom, kako to priliči jednoj pravnoj državi?

DA LI JE TO DOZVOLA ZA ODSTREL ILI TRENUTAK ISTINE?

Među događajima prethodne nedelje su bila dva takva trenutka, koja nikako nisu tipična za skandale, koji se događaju oko naprednjaka. Dva pouzdana partnera Srpske napredne stranke su se naime ogradila od Bogdana Labana, ali u neku ruku i od SNS-a. Kada je izbio skandal, malo ko bi poverovao da će Savez vojvođanskih Mađara smeti išta da izusti, ali, dogodi se čudo neviđeno: Timea Horvat, predsednica subotičke organizacije, a ujedno i saradnica gradonačelnika je izrazila svoje zaprepašćenje zbog ponašanja prvog čoveka gradske uprave (mada, kako je Bela J. Garai primetio, na poziv za ostavku je mudro zaboravila). Posle toga se i stari partner naprednjaka, svim mastima namazan, Mirko Bajić ogradio od Labana. Sve to je pre svega čudno, jer sve dosad ni SVM ni Savez bačkih Bunjevaca (SBB) nisu bili baš poznati po tome da su se usuđivali zauzeti stavove protiv naprednjaka, štaviše, u kritičkim situacijama su ili ćutali, ili su u potpunosti podržavali AleksandraVučića i njegove ljude, bez obzira na to koliko je to bilo mučno.

Moglo bi se reći da je ovaj događaj samo lokalno prepucavanje usmereno protiv gradonačelnika, na koje se ne primenjuju pravila igre pokrajinske i republičke politike – u ovom slučaju se međutim radi o gradonačelničkoj stolici jednog od najvećih gradova Srbije, toliko godina priželjkivanoj od strane najjače partije države. Nije nevažno da je ceo slučaj od prvog trenutka prerastao okvire ličnog konflikta, prevazišao samog Labana i prouzrokovao popriličnu štetu popularnosti Srpske napredne stranke.

U principu su moguća dva scenarija, ali u nedostatku internih informacija možemo samo okvirno da ih opišemo. Prva varijanta: tu i tamo se spominje neka unutrašnja borba u redovima subotičke Srpske napredne stranke, pa je kao posledica toga Savez vojvođanskih Mađara i Savez bačkih Bunjevaca „iz viših krugova” dobio dozvolu za odstrel.

Ako uzmemo u obzir servilno ponašanje dveju stranaka nacionalnih manjina, ta opcija je itekako realna, mada činjenica da je Ištvan Pastor na svečanoj akademiji povodom dana grada bez daljnjeg sedeo pored Labana u sali subotičke Gradske kuće, možda ukazuje na to, da nije sve crno-belo (osim ako ne dođe do naglih, dramatičnih promena iza kulisa).

Druga varijanta je „trenutak istine”, to jest dve stranke – znajući o verovatno ne previše čistim okolnostima i o detaljima, kao i iz razloga, koji su znani jedino onima koji su upućeni u zakulisna događanja i političke mućke – nisu mogle da zaobiđu protest u vezi događaja, koje je u ovom slučaju, iz ko zna kojih razloga, bilo prihvatljivo i izvodljivo bez nekih gadnih posledica.

Bilo da se radi o prvom ili drugom scenariju, jasno je, da obe varijante ponovo pokazuju potčinjenost dveju malih stranaka, jer je faktički svejedno, da li je njihovim reakcijama upravljala dirigentska palica ili vlastiti revolt, koji više nisu mogli obuzdati. Ako pogledamo opšti razvoj događaja, sve to je zapravo zanemarljiv detalj.

BEŽI AKO MOŽEŠ

Od početka skandala je Bogdan Laban pokazao uverljivo samopouzdanje. Građaninu, koji razmišlja nezavisno od stranaka se čini neprihvatljivim, kako je čak dva puta (na pres konferenciji, a posle na saslušanju na sudu) pobegao od novinara, da ne bi morao da odgovara na njihova pitanja. Sve to se naravno dogodilo, jer on to može da učini. Niko ga ne može prisiliti da osim nekog monologa kaže više na pres konferenciji, a vreme radi za njega. Zaborav je veliki prijatelj svih političara, koji haraju svetom s puterom na glavi.

O njegovom samopouzdanju govori i kontekst svečanog prijema povodom dana grada: u petak je priredbu obezbeđivala masa policajaca u uniformi i civilu, u salu su puštali samo one, koji su bili na nekom spisku, a bezbednost učesnika je bila zagarantovana prolaskom kroz kapiju za detektciju metala. Uprkos bojkota od strane predstavnika najznačajnije političke snage, Pokreta za građansku Suboticu (koji im je bio potreban iz logičnih političkih interesa), i protesta malobrojnih opozicionih partija, na svečanosti je bio prisutan poprilično velik broj osoba sa raznim političkim funkcijama, a nisu izostali ni obični građani. Potonje bi bilo pogrešno osuditi za učešće – očito je puno ljudi, iz raznih razloga učestvovalo na proslavi, sasvim sigurno je bilo i takvih koji nisu čuli o skandalu, druge sve to nije interesovalo itd. Niko nije odbio preuzimanje nagrade.

Zapravo sve to nije moglo bolje ispasti za Labana i Srpsku naprednu stanku: na ritualu povodom dana grada – osim zanemarljivog protesta opozicije i negodovanju građana „van igrališta” – niko nije pomislio na markantniji korak protesta ili ograđivanja koji se ne bi mogao tek tako zaobići.

Kao da je protest Saveza vojvođanskih Mađara i Saveza bačkih Bunjevaca bio samo daleki, zanemarljiv međučin. U redovima svečane sale su se videli činovnički sakoi, kostimi, pa čak i mantije – a to je itekako dovoljno. Skandal trenutno jenjava, a neprijatnosti koji proizilaze iz njega su za vlast očito zasad na prihvatljivom nivou. Pošto su se uplašili mogućih posledica, lako može da se dogodi, da će naprednjaci celu situaciju srediti unutar svojih krugova, i sve će lepo da se nastavi, kao da se ništa i nije desilo.

(hu.autonomija/foto: maglocistac.rs)

Podelite ovu stranicu!