PETAR PETROVIĆ: Jedan crveni red je moj!

21 Apr 2012

Sećanja matorog novinara

11541. Ne brojevi, već imena koja nisam znao. Ali sam ih gledao. Bar prvi red crvenih stolica smatram nekako svojim. I ubeđen sam da nisam ništa uradio za njih. Ne bar onoliko koliko je trebalo prvih aprilskih dana pre dvadeset godina kada sam se, sa još jednim kolegom iz tadašnjeg i, na žalost, i sada sličnog „Dnevnika“, našao na prvoj vreloj liniji na brdima oko Sarajeva. Kažem „sličnog Dnevnika“ , jer i sada u njemu sede i vode kobajagi umerenu građansku politiku isti oni koji su me pre dve decenije maltretirali i naterali da koji mesec kasnije napustim ovaj list i otisnem se u potpuno nesigurne vode nezavisnog novinarstva, „Nezavisnog“, „Naše borbe“, „Danasa“… O njihovim etičkim „krivudanjima“ toliko. Da se kojim slučajem i voljom DS desila lustracija, ne bi danas u toj redakciji bilo nikoga ko se seća šta je sve brisao tih još zimskih dana iz izveštaja sa Romanije, iz Sokolca, Čajniča, Rogatice, Višegrada… Svi oni sada nešto uređuju, sede u foteljama RRA, imaju autorske emisije na RTV ili njenoj beogradskoj centrali…

Čini mi se besmislenim svako sećanje na Sarajevo, baš kao i uspomene na „smešni mali rat“ (bilo bi tako, da nije poginulih vojnika) u Sloveniji, krvavi piru Vukovaru i Slavoniji ili policijska istrebljenja na ulicama Prištine deset godina pre Lukavice, Grbavice, Igmana ili Trebevića… Četiri godine pre toga Temišvara i slike majke sa mrtvim detetom na stomaku zašivenom žicom.

Opasnost od patetike vreba pri svakom sećanju, baš kao i sa svake crvene stolice u sarajevskoj glavnoj, ili dovoljno dugačkoj ulici. A, naročito sa onih stoličica od kojih svaka ima dečije ime. Ali, ne treba se stideti niti bežati od patetike. Ona je tu da stegne u grlu, skrati život za još koji dan i vredi ako bar nekoga podseti da u Sarajevu tih aprilskih dana nije počeo genocid nad Srbima, kako to banjalučki „Glas Srpske“ prevrće činjenice zaboravljajući da nas ima još živih. Bar onih koji su videli početak. Kraj znaju svi (pre)ostali.

Nosilac sam „značajne“ novinarske akreditacije br. 001 koju mi je potpisao izvesni fabrikant laži sa Pala, čovek sa prezimenom Dutina, ondašnji šef zamišljene i tada još neostvarene agencije „Srna“. Uz Slavišu Lekića i još jednog čoveka bezvrednog novinarskog imena i prezimena (tako se kasnije ispostavilo) bio sam na Palama tih snežnih i vlažnih aprilskih dana 1992. godine ubeđen da ću uspeti da iz Sarajeva izvučem bar deo familije, tetku, sestru i brata, više predosećajući, nego znajući, šta se sprema. Nisam uspeo, jer oni nisu verovali. A ja sam znao onog trena kada sam video kako ondašnja jugo-vojska guseničarima raznih vrsta i porekla prevlači automobile krcate sitnim nameštajem, jorganima, albumima slika iz nekog prošlog i srećnijeg vremena. Prevlače ih kroz kaljugu, najstrmijom stranom brda dok su u rovovima sedeli razni ljudi žedni krvi i rakije. Kao naramke drva iz automobila su im istovarivali zolje i razne bacače, puške i streljivo, flaše i balone pune tada najvažnije municije. I sećam se puta do Pala, noći u hladnom i praznom hotelu u Čajniču, čiju su kafanu podelili u dva dela, na islamski i pravoslavni, i sa tih položaja suvih grla štektali jezicima, a dva dana kasnije i olovom. Nosim još uvek u glavi i sliku čoveka sa kokardom (samo u glavi jer se neko u „Dnevniku“ potrudio da uništi sve foto negative) kako Muslimanu od dvadesetak godina, studentu iz Beograda, otima 100 maraka jedva skrckanih da plati stanarinu . Uz, razume se, pretnju novinarima da se ne šale da to ikada objave… Valjda da ne naruže lik i delo heroja republike šumske. Ili ulice u Rogatici takođe podeljene na nekakvu srpsku i muslimansku liniju, gde su još samo novinari nedostajali da podgreju do pucanja usijane glave. Ili Sokoca, gde su nam u stanici policije u kojoj su nam, „našim srpskim novinarima“, ponudili novi jači automobil čiji se vlasnik „više nikada neće javiti“. Ne može, ma koliko se 20 godina trudio da sećanje smestim u kutak glave koji ne posećujem često, nestati ni slika prebijenih u lokalnom zatvoru, pretučenih u vlažnom kazamatu, kasnije nestalih bez priziva pravde i suđenja…

Možda i najgore što me pohodi poslednjih dana, jer za te ljude nema ni crvenih stolica u Sarajevu: uz put, na kome su nam samo nekoliko sati kasnije „ljiljani“ oduzeli sve gorivo iz automobila, na padini u školskom dvorištu grupa od pedesetak do gole kože svučenih muškaraca. Temperatura u minusu, a oni stoje pod konac postrojeni sa odelima složenim na gomilice pored, posebno odeća, posebno novac, satovi, zlatni lančići, po koji dukat… Bez prizvuka sumnje u ono što tvrde, oni sa kokardama kažu da je to grupa Šiptara koju su presreli i koji se, navodno, spremaju za klanje Srba po Sarajevu. O konačnoj sudbini, i jednih i drugih, nisam imao dilemu. Nemam je ni sada.

Pale, brdski gradić sav u maskirnim odelima. Nova i buduća vlast paze i te kako na formu: akreditacija novinara i moj broj 001 (stariji sam bio i ostao od Slaviše Lekića), vodanje po položajima, posmatranje in vivo napada na muslimansku kasarnu, pres konferencije bez nepoželjnih pitanja. Vodi nas Srbin sa Pala, kaže: Ne bojte se, okolni Muslimani su moje komšije, sve ih dobro poznajem! I ne bojimo se, mada neolistala šuma i nije neki zaklon. Odjednom počinju da krckaju grančice oko nas. Metak (Slavko!). Pitamo našeg vodiča otkuda to kada je rekao da ga „neprijatelji“ poznaju. Odgovara: „Poznaju mene, ali ne i vas…“ Duhovito i opasno.

Žive glave na ramenima, uveče smo na velikoj pres konferenciji u domu kulture. Govore četvorica mladića koje su Alijini borci menjali za šefa njegovog obezbeđenja, čoveka izgleda nadasve nespretnog za posao koji radi. Sa „naše strane“ izbubecani momci okrivljeni da su pucali u masu sa terase hotela „Holidej in“. Odbijaju svaku sumnju da su to uradili. Navodno su se provodili po Sarajevu, pa odlučili da prespavaju u hotelu. Kao da to rade svaki dan. Kažu da je sa njima bila i Milijana Baletić i da im je baš bilo lepo. Jedino nerado priznaju da su, ili bar većina njih, bili zaposleni u fabrici „Zrak“. Za one koji se ne sećaju: „Zrak“ je bio vojni pogon u kome se, izmedju ostalog, proizvodila i snajperska optika! Nevino optuženi i nesrećno isprepucani, ne sanjaju koliko su imali sreće. U to vreme, o Hagu nije bilo ni reči.

Da su metak i slovo od istog materijala – olova, i da isto ubijaju uverio sam se vrlo brzo. Za to je bila kriva moja profesionalna ljubomora. Nisam mogao da verujem da su, kasnije pristigli dopisnici „Ekspres politike“, uspeli da se probiju do samog grada kroz zatrpani tunel i tamo snime Šešeljeve dobrovoljce (tako su potpisali sliku) kako spasavaju srpsku nejač. Prava, dinamična novinarska fotka sa izbrijanim (i treznim) vojnicima, sa mašinkom u jednoj i bebom u drugoj ruci, u snažnom i eksplozivnom pokretu. Žao mi je što sam onda izgrdio našeg fotoreportera Branka Lučića – kasnije su nam Ekspresovci priznali da je u pitanju čista režija, da je sve snimljeno na Palama, da guzice nisu pomerili dalje od lokalne kafane gde su, uz šank, instalirali telefoto uređaj. Kako je sutradan druga strana odgovorila na ovaj junački šešeljevski pohod, morao bih da imam zvučni zapis…

I tako je počela je da se pravi najkrvavija niska ljudskih života. Njih 11541.

Bio sam u Sarajevu još jednom tokom opasade. Na Grbavici stekao prijatelja Željka, čiji roditelji nisu dve godine znali šta je sa njim i njihovom ćerkom udaljenom koju stotinu metara, u Unisovim neboderima. Dolazak Željka, istina nešto skraćene noge od bacača sa brda, bio je pravi božji dar. Predstavljajući se kao sveštenik konfesije koja šalje pomoć Sarajevu, pokušao sam da stignem do Marindvora. Ali, brzo su me pročitali. Imao sam sreću da nisu naročito insistirali na mom varvarinskom poreklu (Varvarin: mesto u Srbiji u blizini Kruševca). Tada sam, opet u maglovitoj noći, video senke snajperista. Suguran sam da su oni samo senke. Ljudi – nikako.

KAKO SAM SMENJEN

Tadašnji glodur „Dnevnika“, izvesna osoba sa imenom Dragan Radević (kasnije direktor Filmskih novosti) odlučio je da radim kao noćni urednik u listu i ubacujem najnovije vesti. Jedne noći stigla je proširena informacija da je u Sarajevu ubijen Raša Radovanović, evropski košarkaški centar, da mu je u nekom podrumu odsečena glava i da Alijini borci s njom igraju fudbal. Vest je potpisala agencija „Srna“. Pozvao sam usred noći sportskog novinara „Dnevnika“ Jovana Tanurdžića da napiše nekoliko reči o poznatom košarkašu. Iskusan novinar hteo je da vest proveri i pozvao Nikšić gde je Raša Radovanović imao zubarsku ordinaciju. Sve izokola pitao je njegovu majku šta je sa Rašom, a ona je namah odgovorila: „Eto ga ispred kuće, u kafani“. Ubrzo se i Radovanović javio.

Telefonirao sam odmah u Srnu, baš narečenom Dutini na mestu glodura, i rekao da vest nije tačna. On je, ne razmišljajući, zatražio da se Radovanović njemu javi i potvrdi da je živ.

Sutradan su sve novine, osim „Dnevnika“, donele na naslovnoj strani vest o ubistvu košarkaša začinjenu pikanterijama o podrumu u vodi, glavi koja se kotrlja, još jednom zverstvu „ljiljana“. „Dnevnik“ je napisao da sve to nije istina.

Pozvao me je narečeni Radević. Naivno, ubeđen da ću dobiti pohvalu za profesionalan rad dobio sam – suspenziju. Uz grdnju „A šta ti imaš da proveravaš Srnu“… Nedugo posle toga dao sam otkaz u „Dnevniku“. Netačnu vest do danas niko nije demantovao.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!