PETAR MATIĆ DULE: Mladić i ja nismo generali iste vojske

03 May 2017

Milošević je htio silom da mijenja odnose unutar SFRJ, a sve u korist Srbije. Nažalost, na istoj politici danas egzistira i postojeća vlast u Beogradu, kaže čovjek kojem je drago što mnogi njegovi saborci nisu dočekali da vide šta su sve besprizorni ljudi učinili od onoga što su oni krvlju sagradili

General-pukovnik JNA, jedini živi narodni heroj Jugoslavije u Srbiji, Petar Matić Dule rođen je 1920. godine u Irigu, u Vojvodini. Kao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1940. i sekretar Sreskog komiteta KPJ aktivno je učestvovao u pripremanju i organizovanju antifašističkog ustanka u Sremu. Tokom Drugog svjetskog rata komandovao je Četvrtim bataljonom, Trećom grupom vojvođanskih udarnih bataljona, Sremskim partizanskim odredom, a od 1944. i Sremskom operativnom zonom pri Glavnom štabu NOV-a i PO Vojvodine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, ali i drugih brojnih jugoslovenskih odlikovanja. Orden narodnog heroja dodijeljen mu je 20. decembra 1951. godine.

DANI: Druže Matiću, sjećate li se kako su izgledale proslave 1. maja u slobodnoj Jugoslaviji?
MATIĆ: Sve proslave 1. maja u poratnoj, slobodnoj Jugoslaviji bile su manje-više iste: odlazili bismo na prvomajske uranke, posmatrali paradu na kojoj su učestvovali vojnici, radnici, omladina, slavili u krugu porodice ili sa susedima… Sećam se, recimo, da sam 1963. komandovao centralnom državnom paradom organizovanom u čast proslave 1. maja u Beogradu. Na toj svečanosti jasno su se videle sila i moć Jugoslavije.

DANI: Jugoslavija je bila treća, četvrta vojna sila u Evropi?
MATIĆ: Jugoslavija i JNA su svoj status i ugled zaslužile pre svega svojom oslobodilačkom, antifašističkom borbom tokom Drugog svetskog rata. Tito je bio jedini vrhovni komandant koji je lično učestvovao u bitkama. Ta sila revolucije, sila borbe protiv fašizma, omogućila je da se od u početku slabo organizovanih partizanskih jedinica napravi moćna i organizovana vojska koja je ubrzo dobila status treće vojne sile u Evropi.

DANI: Nakon takozvanog aprilskog rata, dio oficira Jugoslovenske kraljevske vojske prišao je partizanima. Jedan od njih bio je i Crnogorac Savo Orović. Jeste li ga poznavali?
MATIĆ: Kako nisam! Čika-Savu i njegovu suprugu lično sam jedno vreme obezbeđivao. Savo Orović je od 1943. bio načelnik GŠ-a NOV-a i PO Vojvodine.
Za razliku od ostalih jugoslovenskih sredina, kod nas u Sremu nije bilo mnogo predratnih oficira. Kako smo bili pod vlašću NDH, ustaše su deo tih ljudi pobile već 1941; ostatak se kolebao, otišao u Beograd i ko zna gde je završio. Ipak, sećam se da je 1942. za komandanta Fruškogorskog odreda postavljen major Dušan Dudaš, takođe kraljevski oficir.

DANI: Kako ste Vi postali član KPJ 1940? Zašto?
MATIĆ: Stanovnici Iriga, mesta u Sremu u kojem sam rođen, krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina 20. veka pratili su burna društvena previranja koja su potresala Evropu. Moja porodica je uglavnom bila zemljoradnička. Svoje stričeve, ujake, komšije često sam slušao kako govore o socijalnoj nepravdi. Istovremeno, zahvaljujući studentima, radnicima i starijim članovima KPJ, do mene su dolazili propagandni materijali, literatura iz kojih sam saznavao ne samo o događajima u svetu nego i o idejama i ciljevima komunista. Te ideje su u Sremu nailazile na plodno tlo. Srem se u tom smislu razlikovao od Bačke i Banata. Bačvani i Banaćani su, govorilo se u Sremu, “mekano zamešeni, kao hleb”. Za razliku od njih, mi Sremci smo uvek bili borben, žestok narod. U tuči, na slavama ili u kafanama mogli ste biti sigurni da vam Sremac nikada neće zabiti nož u leđa; tuku se direktno, licem u lice.
I u Drugom svetskom ratu, tokom borbe za slobodu, Sremci su bili neverovatno homogeni. Gotovo monolitni. Znate li da u Sremu, na primer, nikada nije bilo četnika?

DANI: Ne, to nisam znala.
MATIĆ: Da, da… Mada je bilo pokušaja. Zahvaljujući podršci nemačke komande, četnici su, recimo, 1941. iz Beograda u Srem poslali sedmoricu ljudi koji su imali zadatak da na Fruškoj gori organizuju četnički pokret. Međutim, grupa je naletela na ustašku patrolu i od njih sedmorice, preživeo je samo četnički kaluđer, koji je odmah uhapšen i odveden u ustaški zatvor. U istom zatvoru se, nakon poznate provale u novosadskoj gimnaziji, našlo i nekoliko skojevaca. Pored ostalih, i Stevan Puzić, Irižanin. Umro je pod batinama. Nije imao ni osamnaest godina.
Nakon što sam, kao komandant Iriške čete, krajem 1941. organizovao napad na taj ustaški zatvor, oslobođeni su svi zarobljeni. Među njima i moj brat od strica komunista, ali i onaj četnički kaluđer. Čim smo ga pustili, kaluđer je, umesto u manastir, otišao u nemačku komandu, kojoj je otkrio naša imena i prezimena.

DANI: Znao je Vaše pravo ime?
MATIĆ: Bio je zatvoren sa mojim bratom, tako mi je saznao ime. Kako bi se međusobno štitili, manje-više svi članovi pokreta dobijali su ilegalna imena, koja obično nisu imala mnogo veze sa pravim. Uostalom, uzmite moje ilegalno ime Dule.
U jesen 1942. Srem je bio prepun partizanskih dobrovoljaca. Deo njih je otišao u istočnu Bosnu.
“Da tučedu fašiste, da ih opajamo, a kad bude gotovo, natrag se vraćamo”, pevali su moji Sremci.
U istočnoj Bosni formirane su dve vojvođanske jedinice. Treća vojvođanska brigada ostala je u Sremu.

DANI: Niste otišli u istočnu Bosnu?
MATIĆ: Nisam.

DANI: Odakle vam oružje?
MATIĆ: Nakon aprilskog rata 1941, vojska je bacala oružje po kanalima, duž puteva… Narod ga je kupio i nosio kućama. Uvek se mislilo – neka, trebaće. U Irigu smo jedne noći obili veliki magacin sa oružjem iz kojeg smo izvukli puške, puškomitraljeze, opremu. Deo naoružanja oteli smo nakon napada na domobransku jedinicu stacioniranu u Petrovaradinu; ostatak smo dobijali boreći se sa neprijateljem prsa u prsa. Za to smo imali nebrojeno prilika, budući da su združene nemačko-ustaške snage, u nameri da nas unište, često pokretale ofanzive na Frušku goru.

DANI: Koliko je bilo neprijateljskih ofanziva na Frušku goru?
MATIĆ: Mnogo. Prva velika fruškogorska ofanziva krenula je 22. avgusta 1942. U Srem je sa Istočnog fronta bila dovedena elitna nemačka divizija, koja je stala na čelo blizu dvadeset hiljade nemačkih, ustaških i domobranskih jedinica. Suprotstavili smo im se sa dva svoja odreda – Podunavskim, sastavljenim od 150 partizana, i Fruškogorskim sa 250.
Nemačka vrhovna komanda je tu ogromnu vojsku rasporedila od Sremskih Karlovaca do Iriškog venca. Tako postrojeni, izgledali su kao nepregledan streljački stroj. Četa na čijem sam bio čelu imala je zadatak da se probije kroz neprijateljski obruč. E, tu je došlo do kolebanja unutar partizanskih jedinica – jedni su mislili da je to suludo, dok su drugi, među kojima i ja, insistirali na proboju, verujući da bi bilo još luđe čekati da nas takva sila prva napadne.
Akcija je krenula sat iza ponoći. Deo nemačkih vojnika očito je bio zaspao, zadremao, pa smo ih lakše savladali. Na čelu čete je, zajedno sa mnom, bio Slobodan Bogdanović, hrabri skojevac iz Iriga, koji je poginuo na mestu. Ja sam ranjen, a zbunjena četa je, nakon žestoke paljbe, skrenula prema putu Irig – Novi Sad, koji nije bio zaposednut. Svi su prošli.

DANI: Kako ste se izvukli iz obruča?
MATIĆ: Ranjen u nogu, oslanjao sam se na pušku i tako uspeo da se dočepam vinograda koji se nalazio na putu do sela. Grupa nemačkih vojnika odmah je krenula u potragu. Iako sam pokušavao da se sakrijem, jedan od njih me je spazio. Nemam šta da izgubim, mislio sam i nasumice zapucao. Razbežali su se, ne znajući da sam sam. Ubrzo sam se strmoglavio u šumu i tako sam spašen.

DANI: Kako su partizani uopšte uspjeli da poraze toliko nadmoćnog neprijatelja? Na Sutjesci se, na primjer, svega 18.000 partizana borilo sa 120.000 neprijateljskih vojnika i – pobijedilo! Kako?
MATIĆ: Kako?! Pa, to je naša zemlja, naša teritorija. Nismo mi išli u Nemačku da je osvajamo, oni su došli ovde s namerom da nas pokore. I svi znamo kako su prošli. Ali, ispričaću vam još nešto! Negde sredinom 1943. naša jedinica je opkolila nemačku diviziju koja je, kako smo obavešteni, na tom mestu svakoga dana vežbala. Pet minuta nakon što sam komandovao paljbu, imali smo 82 mrtva i 32 ranjena nemačka vojnika. Zašto vam ovo pričam? Iz nemačke vojne komande ubrzo nam je stigao predlog za razmenu: njihove mrtve i ranjene borce razmenili smo za naše ljude, partizane, koji su se navodno nalazili u ustaškim zatvorima.

DANI: Zašto – navodno?
MATIĆ: Zato što nam Nemci nisu predali ni jednog zarobljenog partizana! Ni jednog! Umesto njih, dobili smo četrdeset sremskih seljaka, domaćina koji su bili naši simpatizeri. Vojvođanski partizani, posebno Sremci, nikada se živi nisu predali neprijatelju. Nikada! Znalo se: ili ćeš poginuti ili ćeš pobediti. U proleće 1943, na primer, Sremski partizanski bataljon je, krećući se od Iriga prema Karlovcima, naleteo na kolonu domobrana. Posle žestokog okršaja, trinaest naših boraca našlo se u neprijateljskom obruču. Shvativši da mogu biti zarobljeni, nekoliko njih je izvršilo samoubistvo skočivši u obližnju dubodolinu. Ostali su poginuli. Naš mitraljezac, sedamnaestogodišnji gimnazijalac iz Iriga Đorđe Milošević, ispod sebe je stavio bombu i razneo se. Eto, to su vam Sremci! I vi me onda pitate kako smo pobedili?! Tako!
Te 1943. naš pokret je nabujao. Ubrzo je formirana i Treća vojvođanska brigada… Čuli ste za veliki transport?

DANI: Jesam. Velko Bulajić je o tome snimio film…
MATIĆ: Tako je… U proleće 1943. Glavni štab NOV-a Vojvodine odlučio je da izmučene brigade u Bosni i Hercegovini pojača sa 1.100 vojvođanskih dobrovoljaca, koji su se, zajedno sa 110 kola upregnutih u po dva konja i natrpanih hranom, odećom i sanitetskim materijalom, probijali kroz neprijateljske obruče i zasede. Tri stotine kilometara su ti ljudi pešačili od Fruške gore do bosanskih šuma. Kolonu su pratili brigada i dva bataljona Fruškogorskog odreda. Iako nisam sa njima otišao u istočnu Bosnu, komandovao sam brigadom koja je provodila transport.
Zanimljivo, pre polaska na put, dogovorili smo da se svi vojvođanski seljaci, većinom stariji ljudi, nakon što svojim zaprežnim kolima prevezu hranu i materijal, odmah vrate u Vojvodinu. Međutim, pošto je većina njih u partizanima, u tim šumama imala sinove i kćeri, niko se od njih nije vratio. Ostali su sa svojom decom, predajući partizanima svoje konje, što je za svakog Vojvođanina, naročito u to vreme, predstavljalo pravo bogatstvo.

DANI: Njemačka vojska je u Sremu 1944. organizovala novu ofanzivu?
MATIĆ: Jeste. Zajedno sa ustašama i Vlasovljevim korpusom ukrajinskih vojnika, Nemci su jula 1944. još jednom navalili na Srem s namerom da ga očiste. Znali su da se Crvena armija približava Rumuniji i Beogradu. Tenkovima su došli do Fruške gore i, iako je borba bila veoma dramatična, nismo im dozvolili da prođu. Prethodno sam sa grupom vojnika pokušao da im priđem s leđa. Međutim, opazili su nas i, osim trojice nas koji smo ranjeni, niko od preostalih dvadeset partizana nije preživeo. Tog 17. jula 1944. pogođen sam u grudi, nakon čega sam, sa još nekoliko desetina ranjenika, prebačen na lečenje u Italiju.

DANI: Tada je u Italiju prebačen i Vladan Vlajko Đuranović?
MATIĆ: Jeste. Vlajko je imao devetnaest godina kada je jula 1943. iz svoje Crne Gore došao kod nas u Srem, gdje je imenovan za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Vojvodinu. Bio je rođeni brat Veselina Đuranovića i jedan od najmlađih narodnih heroja Jugoslavije. U nemačko-ustaškoj ofanzivi na Frušku goru 1944. ranjen je i, kako je još i bolovao od tuberkuloze, ubrzo je avionom prebačen u italijansku partizansku bolnicu. Nažalost, umro je dan nakon dolaska u Italiju. Imao je dvadeset godina.

DANI: U Italiji ste dočekali kraj rata?
MATIĆ: Nisam. Zajedno sa još petnaestak drugova iz cele Jugoslavije, krajem 1944. otišao sam u SSSR, gde sam završio jednogodišnju Ratnu školu Crvene armije. Među nama su bila i dvojica generala: vaš Crnogorac, španski borac i komandant Dvanaestog korpusa Danilo Lekić i Milan Kuprešanin, Srbin iz Hrvatske.

DANI: Je li se te 1944/45. moglo naslutiti ono što će se dogoditi 1948?
MATIĆ: Nije. Rusi su prema nama bili veoma ljubazni, gotovo servilni. Problemi su došli kasnije. Ortodoksni sovjetski sistem nije mogao da podnese Titovu samostalnost, pa je sukob Tita i Staljina 1948. na neki način bio prirodan. Mi Jugosloveni s pravom smo se osećali kao pobednici najkrvavijeg rata u dotadašnjoj svetskoj istoriji, pa smo verovali da smo zaslužili da sami odlučujemo o svojoj sudbini. SSSR i Staljin to očito nisu razumeli. Možda i zato što su zemlje koje su bile u njihovoj sferi uticaja, u njihovoj orbiti, pristajale na podanički položaj, koji su Tito i Jugoslavija s indignacijom odbili.

DANI: Prije odlaska u SSSR
MATIĆ: Pre odlaska u SSSR, učestvovao sam u bitkama za oslobođenje Beograda. Naime, tokom lečenja u Italiji, stiglo je naređenje da se, čim se oporavim, prebacim na Vis, kako bih preuzeo novi raspored. Drug Marko…

DANI: Aleksandar Ranković?
MATIĆ: Tako je. Drug Marko mi je saopštio da sam raspoređen na jug Srbije, u zonu pod komandom Koče Popovića. Raspored je u isto vreme dobio i general Kosta Nađ, komandant Drugog korpusa, koji je Pokrajinskom komitetu Vojvodine javio da je imenovan za komandanta vojvođanskog Glavnog štaba, a da je moj novi raspored jug Srbije. Na kraju sam, na intervenciju Jovana Veselinova, u to vreme sekretara KPJ-a za Vojvodinu, zajedno sa Kostom Nađom vraćen u Srem. Sremske brigade kojima sam komandovao tukle su Nemce koji su se, nakon bitke za Beograd oktobra 1944, povlačile preko Srema. Tu je napravljen front.

DANI: Pojedini istoričari tvrde da su komunisti na Sremski front poslali “cvet srpske mladosti i inteligencije” i da je Tito to namjerno učinio.
MATIĆ: Sve su to gole laži i izmišljotine. Oni koji su poraženi u Drugom svetskom ratu danas pričaju da je Sremski front uspostavljen kako bi izginula srpska mladost. Koja mladost? Pa, upravo je ta mladost činila Titovu ustaničku, partizansku i atifašističku vojsku. Nije valjda Dražinu?!
Moja supruga je kao devojka od sedmnaest godina sa svojim drugovima, gimnazijalcima iz Aranđelovca, dobrovoljno prišla Petoj krajiškoj diviziji koja je išla u bitku za oslobođenje Beograda, kasnije na Sremski front. Mobilizacija je krenula tek nakon rata.
Nažalost, priča o Sremskom frontu nije jedina izmišljotina i pokušaj revizije istorije. Sramota Srbije je to što je dozvolila rehabilitaciju Draže Mihailovića, što je četnike zakonom izjednačila sa nama, partizanima. Trebalo bi da se stide svi koji danas slave i veličaju te najgore vrednosti ljudskog roda. Srbi su dali ogromne, najveće žrtve u Drugom svetskom ratu, a oni to sada hoće da zgaze. Ne možete graditi zdravo društvo na lažima i na istorijskim falsifikatima.

DANI: Je li istorijski falsifikat to da je Vojska Jugoslavije, koja se “proslavila” tokom ratova devedesetih, nasljednica one JNA čiji ste Vi general i narodni heroj?
MATIĆ: Te dve vojske nemaju dodirnih tačaka! Kako Ratko Mladić i ja možemo biti generali iste vojske?! Kako?! Nemojte, molim vas… U vreme kada su krenuli u rušenje Jugoslavije, general Veljko Kadijević postao je glavna ličnost armije koja je zemlju gurala u katastrofu. Pre nego što je 1988. imenovan za saveznog sekretara za narodnu odbranu, dakle, za ministra vojnog, Kadijević je tri godine bio moj zamenik u Generalštabu.

DANI: A Vi ste…
MATIĆ: Bio sam u načelnik Operativne uprave i zamenik načelnika Generalštaba JNA. Kadijević je kao mlad došao u partizane i sve ostale kvalifikacije išle su mu u prilog kada je došlo do prirodne smene generacija u oviru JNA. Nevolja je njegov karakter, o čemu sam, kao njegov šef, napisao karakteristiku. Opisao sam ga kao inteligentnog, sposobnog i kvalifikovanog oficira, ali i veoma sujetnog, samoljubivog, narcisoidnog. Bio je iznenađen. Kada je preuzeo komandu nad JNA, shvatio sam da, nažalost, nisam pogrešio.
Kadijević je, nakon odlaska u Moskvu, napisao knjigu u kojoj nije komentarisao svoju i sramnu ulogu vojske kojom je komandovao.

DANI: Iste godine kada je Veljko Kadijević izabran za saveznog sekretara za narodnu odbranu, podnijeli ste ostavku na mjesto predsjednika SUBNOR-a Jugoslavije. Zašto?
MATIĆ: Zato što se nisam slagao sa politikom Slobodana Miloševića. Iako je upravo ta politika insistirala na priznavanju i afirmaciji velike Srbije, nju je, nažalost, podržao ogroman broj građana ove zemlje. Šta u višenacionalnoj državi kakva je SFRJ znači insistirati na principu “jedan građanin, jedan glas”? I to ponavljanje “Svi Srbi u jednoj državi”… Samo su u Jugoslaviji svi Srbi mogli živeti u jednoj državi, znate… Kao najveća republika i kao najbrojniji narod, Srbija i Srbi snose najveću odgovornost za ratove devedesetih. Milošević je hteo silom da menja odnose unutar SFRJ, a sve u korist Srbije. To su mogli da podrže samo zaslepljeni ljudi. Nažalost, na istoj politici danas egzistira i postojeća vlast u Beogradu.
Zbog stavova koje sam tada iznosio, zbog upozorenja da Vojvodini ne sme biti ukinuta autonomija i ono što je postigla u Drugom svetskom ratu, ovde sam bio proglašen za neprijatelja Srbije. Što nije smešno, već tužno. I tragično. Pa, Srbija je moja zemlja. Baš kao što je to bila i Jugoslavija. Cela, ona avnojevska. Uostalom, zar poslednji rat nije pokazao da bez AVNOJ-a među jugoslovenskim narodima ne može biti sloge?

DANI: Ratove devedesetih ste teško preživjeli?
MATIĆ: Kada je počeo taj sramni rat, verujete mi da sam s jedne strane bio srećan da su mnogi od mojih drugova mrtvi, pa ne mogu da vide šta su sve ti besprizorni ljudi učinili od onoga što smo mi krvlju sagradili; istovremeno, gledajući šta se događa, ne jednom sam zažalio što na vreme nisam umro. Rušenje te velike i lepe zemlje doživeo sam kao lični poraz..

(Tamara Nikčević, Dani)

Podelite ovu stranicu!