Pet mitova o crkvi i državi u SAD

01 Jun 2012

Liberali smatraju da su očevi osnivači američke države odmah razdvojili crkvu i državu, dok konzervativci tvrde da je religija temelj naše državnosti. Ni jedni ni drugi nisu u pravu

Liberali smatraju da su očevi osnivači američke države odmah razdvojili crkvu i državu, dok konzervativci tvrde da je religija temelj naše državnosti. I jedni i drugi smatraju da je Amerika uživala slobodu veroispovesti i žele da se to očuva. Međutim, ni jedni ni drugi nisu u pravu. Hajde da uklonimo neke zablude o religiji i politici u SAD.

1. Ustav je uvek štitio slobodu veroispovesti.

Većina Amerikanaca smatra da je Prvim amandmanom obezbeđena sekularnost, odnosno odvojenost crkve i države, kao i zaštita verskih sloboda. Međutim, kada je Prvi amandman usvojen, 1791. godine, on se nije odnosio na unutrašnja pravila država, bar ne do odmaklog 20. veka. Kao rezultat toga, Prvi amandman nije sprečio da pojedine američke države – kao što su, na primer, Merilend, Masačusets, Nju Hempšir, Vermont, Konektikat i Južna Karolina – plaćaju crkve iz javne blagajne. I one države koje nisu finansirale crkve i dalje su favorizovale hrišćanstvo. Bogohuljenje je bilo zabranjeno u Delaveru 1826. godine, a na državne funkcije u Pensilvaniji dolazilo se zakletvom u kojoj je izražavana vera i prihvatalo se „biće Boga” i hrišćanska “nagrada i kazna”.

Američki federalizam davao je veliku moć državama da same regulišu zdravlje, blagostanje i moral svojih građana. Mnoge od njih su doživljavale religiju kao temelj američkog društva i koristile svoje nadležnosti da utisnu religijska moralna načela u konstitutivne akte i pravosudni sistem tokom većeg dela američke istorije. Čak i danas, neki od ovih zakona su na snazi. Ja recimo i dalje ne mogu nedeljom da kupim pivo u Atlanti.

2. Verska uverenja osnivača.

Hrišćani koji smatraju da su osnivači SAD bili skrušeni hrišćani sigurno se neće obradovati kada saznaju da to baš nije bilo tako. Tomas Džeferson je priredio verziju Novog zaveta iz koje je uklonio delove koje se odnose na Isusovo božanstvo. Ben Frenklin je bio deista (verovao da osnova religije treba da bude razum i nauka, a ne otkrovenje i tvrdnje pojedinaca koje se ne mogu proveriti – prim. prev.), a Džordž Vašington se nikada nije pričestio.

Ali kakva god bila verska uverenja osnivača, Prvi amandman je obezbedio status quo u odnosima između crkve i države. U američkim kolonijama, u ranijem periodu, svakako nije postojala oficijelna religija, a države koje su nastajale favorizovale su različite verska uverenja. Jug je tradicionalno bio anglikanski, mada je rastao broj metodista i baptista. Nju Ingland je tradicionalno bio protestantsko-kongregacionalistički, ali se tamo doselio i veliki broj evangelista. U centralnim kolonijama živeli su zajedno protestanti, katolici, prezbiterijanci i kvekeri. Takođe, u ranoj Americi živeo je i mali broj jevreja.

Osnivači su, dakle, rešavali pitanje religije a ne države, obećavši da savezna država, recimo, neće favorizovati protestantsko-kongregacionalističku religiju u odnosu na prezbiterijansku, i tako dalje. Prvi amandman je obezbedio verski pluralizam, ali je još uvek bilo dozvoljeno državama da proglašavaju zvanične religije i omogućavaju određene privilegije pojedinim denominacijama.

3. Hrišćanski konzervativci tek su odnedavno postali politički faktor.

Hrišćanski pioniri su se mobilisali veoma rano u američkoj istoriji, nastojeći da nametnu novoj naciji međuverski – ali još uvek hrišćanski i, konkretnije, protestantski vrednosni poredak.

U početku, oni su bili veoma uspešni u ostvarivanju političke i pravne kontrole na državnim nivoima. Zakonski je zabrenjeno bogohuljenje. Obezbedili su da nedelja bude neradni dan za bogosluženje. U Masačusetsu su uveli religiju u javne škole, a ta praksa se ubrzo proširila na sve države sa javnim obrazovanjem.

Vremenom su međutim vernici pronašli dobre sagovornike i na federalnom nivou, pre svega kroz usvajanje 18. amandmana, koji je uveo prohibiciju, odnosno zabranu proizvodnje i prodaje alkoholnih pića. Ova moralna kampanja koju su predvodili vernici umnogome podseća na javne debate koje se poslednjih decenija vode o smrtnoj kazni, abortusima i homoseksualnim brakovima. I nije bila ništa manje žestoka.

4. Amerika je sekularnija nego što je ikada bila.

Američka revolucija je zapravo najniža tačka američke religioznosti. Sociolozi su dokazali da je 1776. godine manje od 20 odsto življa pripadalo crkvi. Pod uticajem evangelizacije, odnosno Drugog velikog buđenja (termin koji se naziva i hrišćanski pokret obnove, „versko oživljavanje” stanovništva – prim. prev.) u prvoj polovini 19. veka, broj vernika se povećava i 1850. godine beležimo da trećina Amerikanaca pripada crkvi. Pod uticajem još jedne runde protestantske i katoličke evangelizacije imigranata iz Irske, Italije i drugih država, udeo je porastao na 45 procenata. Tek 1906. godine, vernici postaju većina u SAD – 51 odsto stanovništva izjašnjava se kao verujuće.

Trend se nastavlja. U 2000. godini 62 odsto stanovništva pripada verskim institucijama, a ovoga puta ne radi se samo o hrišćanskim crkvama. Evangelistički hrišćani i dalje nastavljaju sa “buđenjem” i njihov politički i društveni uticaj je najveći u protekla dva veka. Predsedavanje Džordža Buša Mlađeg – glavnokomandujućeg evangeliste – svedoči da Amerikanci postaju sve religiozniji, nikako ne manje.

5. Liberali su protiv religije.

1947. godine u slučaju Everson protiv Odbora za obrazovanje, Vrhovni sud SAD je zahtevao temeljnije razdvajanje crkve i države. Države više nisu mogle podržavati konkretne religijske zajednice, molitva i čitanje Biblije u školama je zabranjeno, a bogohuljenje izbačeno iz zakona. Konzervativci su tada počeli da optužuju Vrhovni sud, ali i liberale uopšte, da su, je li, protiv religije.

Međutim, liberali, kao što su sudije Robert H. Džekson i Vilijem Brenan, tvrdili su da su zapravo tražili da se poštuje pluralizam religijskih tradicija koji je bio potisnut u Sjedinjenim Državama. Oni su naveli primer da su u javnim školama katolici bili prinuđeni da recituju protestantsku verziju Deset božijih zapovesti, da su Jevreji imali finansijsku štetu jer su morali da zatvaraju prodavnice u subotu iako to nije u skladu sa njihovom tradicijom, da je budistima, koji nisu hteli da se zakunu da veruju u Boga, bio onemogućen pristup određenim službama u nekolikim zemljama, kao i da su jehovini svedoci morali da polažu zakletve koje su u suprotnosti sa njihovim uverenjima. Takođe, naveli su i to da su pojedini sekularni humanisti morali da rade stvari koje nisu u skladu sa njihovim „prigovorom savesti”.

Liberali su na sudu tražili da se iz zakona ukine oficijelna diskriminacija, ali nikako nisu tražili da se ukine religija. Džekson je 1952. godine napisao: “Moja evanđeoska braća su pomešali ukidanje prinude sa ukidanjem religije. Moguće je održati veru i ako imamo dovoljno samopouzdanja da božiju reč ostavimo Bogu, a ne da o njoj odlučuje i da na nju utiče Cezar”.

Amin.

David Sehat (The Washington Post)
Prevod: Autonomija
(Autor je profesor istorije na Univerzitetu u Džordžiji. Autor je knjige “Mit o američkim verskim slobodama.)

Podelite ovu stranicu!