PAVLE RADIĆ: Zločinac nikako da ode sa mesta zločina

26 Dec 2015

Srbija zarobljena u devedesetim

Ljubitelji Draže Mihailovića, Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i ostale kvislinško-kolaboracionističke bagre iz Drugog svetskog rata i njihovih revitalizovanih ideologija – malo su se žacnuli. Nisu očekivali da će neko na širokom drumu rehabilitacija sluga okupatora neočekivano ozbiljnije postaviti pitanje: dokle više? I imenom i prezimenom javno prozvati jednog od gurua rehabilitacija. Štaviše, DS je sa vrha stranke pokrenula proceduru za isključenje Bojana Dimitrijevića iz DS, jer je „DS uvek bila i ostala“ protivnik rehabilitacije kvislinga, kolaboracionista i zločinačkih ideologija. Je li bilo baš tako? Činjenica je da je DS učestvovala u rehabilitaciji četničkog pokreta njegovim zakonskim izjednačavanjem sa NOP-om i partizana. Krenulo se sa njihovim izjednačavanjem da bismo danas dočekali da se na partizanski pokret gleda kao na maltene kužno mesto srpske istorije. A na poraženi četnički pokret kao na slobodarsko vizionarstvo, rodoljube i domoljube, pri čemu revizionisti istorije govore da su četnici bili žrtve komunističkih šumskih bandi.

Dočekasmo dakle od DS – sa dobranom docnjom, ali dočekasmo – makar i simbolično antifašističko dostojanstvo spram plime rehabilitacije mračnih ideologija i njihovih vođa iz nacionalne prošlosti. Kako će se završiti stranački postupak prema jednom od zagovornika rehabilitacija, pokrenut od Bojana Pajtića, tek ćemo videti. Bojan Dimitrijević – naučnik, kako sam sebi titulira – u DS nije usamljeni poštovalac kolaboracionističkih snaga poraženih u Drugom svetskom ratu. Baš u tome – u toj idejnoj i moralnoj neizdiferenciranosti, u tom neselektivnom okupljanju i sa leva i sa desna – ležala je i leži jedna od najvećih boljki DS. Zbog te boljke – i zbog recimo demokratskoj građanskoj stranci neprimerenog slavljenja krsne slave – neki ugledni članovi napustili su stranku odmah po njenom osnivanju. Zbog istih razloga mnogi ugledni građani su od početka DS uzimali sa rezervom.

Možda će slučaj Bojana Dimitrijevića pokrenuti novi raskol u DS. Za razliku od prethodnih – podsticanih prvenstveno sujetama i sukubima raznih klijentističkih grupa –potreban raskol i razlaz nacionalista (samozvanih „nacionalnih demokrata“) i istinskih demokrata (koji demokratski legitimitet temelje na suprotstavljanju kleronacionalizmu i koketiranju sa kolaboracionalističkim ideologijama Drugog svetskog rata), koji za DS može biti samo od koristi. Ako se desi raskol po tom osnovu, ako dođe do pročišćenja stranke od nacionalista, kako god se isti samonazivali, biće to veliki prilog demokratskog sazrevanja stranke. Videćemo hoće li od toga išta biti.

Početak sudske (ne)rehabilitacije Milana Nedića ponovo će otvoriti sve karte. Da se ponovo vidi gde je ko. U medijima, među istoričarima naučnicima i „naučnicima“, među političkim akterima, među stručnim i građanskim udruženjima, u pravosuđu. Da se ponovo vidi gde je Srbija nakon svih vojničkih i moralnih poraza u zadnjih nekoliko decenija. U preovlađujućoj desničarskoj atmosferi, zagovornicima rehabilitacija širom je otvoren medijski prostor. Ne samo u tabloidnim medijima, nego u ime „otvorenosti za sve poglede“ i u onim medijima koji pretenduju na ozbiljnost. Jedan od “intelektualnih vedeta” naprednjačkog režima, Dragomir Anđelković, kolumnista Vučelićevog profašističkog nedeljnika “Pečat”, u navodno liberalnom i građanskom listu “Danas” objavljuje kolumnu pod nazivom “Kvislinzi protiv Milana Nedića”, u kojoj protivnike rehabilitacije Nedića naziva kvislinzima. Treba imati jak stomak pa to pročitati. Još jači da se shvati zašto se takvom autoru pored toliko desničarske štampe-đubreta daje toliki prostor u, trebalo bi, ozbiljnim novinama. A ne daje se samo Vučelićevom kolumnisti, nego i nizu njemu sličnih. I to je deo medijske slike Srbije.

Rehabilitacije kvislinga i kolaboracionista samo su jedan od indikatora nezalečenih metastaza zla devedesetih. Pod istim ideologijama koje se danas i de jure rehabilituju, pre tridesetak godina ujedinili su se petokraka i krst tobože radi odbrane srpstva. Kako je posle bilo i kako je odbranjeno srpstvo, kako nam je zbog toga još i danas, dobro znamo. Naši susedi znaju još i bolje. Ideologije i zločinci iz Drugog svetskog rata rehabilituju se kako bi ideologija i zločinci iz devedesetih i u budućnosti ostali moralno i politički neupitni.

Indikator istih metastatza je i pokroviteljski odnos Beograda prema opasnom kabadahiji Miloradu Dodiku. Ovog puta, pokroviteljski odnos Aleksandra Vučića. U inat zdravom razumu, prkoseći miru i stabilnosti BiH – prvenstveno radi lične odbrane pred nizom optužbi za ogroman kriminal i korupciju – Dodik u Banja Luci za Dan RS (9. januar) sprema veliku inat-proslavu. Uz prisustvo – kako mu je u Beogradu obećano – skoro kompletne vlade Srbije. Šta je onda Vučićevo glumatanje kako mu je izuzetno stalo do stabilnosti BiH, do vraćanja poverenja među narod BiH, posebno između Bošnjaka i Srba – do najobičnije licemerje? Dok se Dodikova kakva-takva opozicija u Banjoj Luci bori protiv opasnog kabadahijinog ponašanja, Vučić i nacionalistički Beograd daju mu nepodeljenu podršku. Ali kako i Dodikovoj opoziciji – ovakvoj kakva je – dati podršku? Dok ukazuje na Dodikov kriminal i avanturizam, istovremeno na mesto potpredsednika Skupštine RS uzdiže ćerku Radovana Karadžića. Onu istu, koje se oni sa boljim pamćenjem sećaju po nizu skandala dok je pod zaštitom oca ratnog zločinca ratnih godina žarila i palila na Palama. I to su metastaze devedesetih.

Da ne nabrajamo dalje. Samo da napomenemo da teranje inata zdravom razumu, da ovo ludovanje ima visoku cenu. Koja s vremenom raste.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!