PAVLE RADIĆ: Vlasništvo nad Nikolom Teslom

10 Jun 2015

Ko su zapravo satanisti – posetioci muzeja ili SPC?

Skarednostima javnog života kod nas nema kraja. Zbog toga što smo na njih oguglali maltene kao na životni usud, malo ko se zbog njih više uzbuđuje. Ipak, zbog načina i mesta gde se produkuju, zbog odsustva bilo kakvih moralnih skrupula, zbog moći (uzurpirane) aktera koje ih proizvode, neke skaradnosti iskaču iz mora sličnih i pokazuju svu dubinu naše propasti. Stepen gubitka elementarnog samopoštovanja, svetonazorskog, verskog, kulturološkog…

Među takve skarednosti spada najnovija izmišljotina Patrijaršije SPC o navodnim satanističkim obredima u Muzeju Nikole Tesle. Ko li je unutar Patrijaršije stvarni tvorac ove izmišljotine-bruke SPC? Ko god da je, skaradnost je plasirala – a da preko koga drugog, nego preko servilne gradske vlasti Beograda. Sadašnja gradska vlast – kao i sve prethodne u zadnjih par decenija – pod krinkom tobože vraćanja pravoslavnoj veri i svetosavlju, saslužuje bilo kakvim izmišljotinama kompromitovane crkve. U Patrijaršiji nema nikog – još manje u svetovnoj vlasti – da upozori da se pseudoverskim banalnostima i izmišljotinama kompromituju ponajprije istinska vera i dostojanstvo pravih vernika, da se kompromituje SPC. Od patrijarha Germana naovamo niko u SPC ne brine što crkva beznadežno tone u primitivno politikantstvo, što se kompromituje na najružniji način. Naprotiv, najveća posrnuća SPC dolazila su i dolaze sa vrha crkve, od njezinih arhijereja, od njihovih reči i (ne)dela. Mnogi arhijereji ogrezli u politikantsvo, u vlastoljublje, srebroljublje, u skaradnosti, u svađe i sukobe, znaju da svetovna vlast – sa u dlaku istim porocima kao i verska – pred njima metaniše. U nominalno sekularnom društvu, ovakvi kakvi su, ostvarili su željenu simfoniju i time se hvale. Beše li simfonija crkve i države jeres? Pa će tako – u ime simfonije i bespogovorne poslušnosti crkvi – najnoviju izmišljotinu nekog iz Patrijaršije o satanizmu u Teslinom muzeju, obznaniti servilni gradski činovnik. Navodni ateista, član SPS. Činovnik (zar mu je ime uopšte važno) u ime Patrijaršije u stvari je obznanio početak obnovljene kampanje SPC da se urna Nikole Tesle prenese iz njegovog muzeja u Hram Svetog Save na Vračaru.

Politikantima pod mantijama nije toliko stalo do lika i dela svetskog Nikole Tesle, koliko do njegove globalne slave. Hteli bi da je posvoje, posrbe, da je svedu na svoju upotrebnu meru. Tesla je dobro znao za svoj srpski rod i za svoju hrvatsku domovinu. Jednako se ponosio i jednim i drugim, nasuprot moralnim rugobama i iz svog roda i iz svoje domovine koji danas u svojim mizernim omrazama političare sa njegovim nasleđem. Svojoj biografiji Tesla je davao ljudsku meru. Okrenut svetu, od rodne i zavičajne biografije nije pravio provincijalne šovinističke prostakluke. Mediokritetstvo mu je bilo strano. Svet, svetlo, univerzum sa svojim kauzalitetima, bili su njegova mera. Kao i svakom geniju.

Kako li bi Tesla reagovao na današnje prostakluke koji se pletu oko njegovog pepela? Hodočasnici njegovog muzeja – kojih je više iz sveta nego iz njegova roda – dolaze u muzej da se dive njegovoj seni, njegovoj genijalnosti. Šta je sporno ako se ko od njih – kako to turisti uobičajeno rade na svojim hodočašćima – nekonvencionalno ponaša, nešto kaže, pita, ako sedne taman i na pod i razgovara. Zar je je to satanizam? Zna li Patrijaršija – ili onaj pod mantijom koga je sablaznila fotografija turista koji sede u muzeju na podu i razgovaraju – šta su turisti pričali? Jesu li bili svedoci njihovog razgovora i navodnih satanističkih rituala?

Ne, nije u pitanju nikakav satanizam u Teslinom muzeju. Reč je o nečem drugom, pritvorno sakrivenom iza optužbi za satanizam. SPC, njezin vrh, Patrijaršija, htela bi da makar na simboličan način – prenošenjem urne u hram na Vračaru – neprolaznu slavu Tesle stavi pod svoju hipoteku, pod svoje vlasništvo. Nebi li ojačala svoj kompromitovan autoritet i ugled, kad već ništa veliko i značajno za svoje vernike, za celi srpski narod na koji se poziva, zbog politikantstva i poročnosti nije značajno učinila. A imala je istorijsku šansu. U zadnjim decenijama rasula zemlje i društva bilo je sijaset prilika da pokaže posvećenost nauku jevanđelja, posvećenost službi božijoj, da svedoči istinsku veru baš zbog svetovnih gadosti i izazova. U simfoniji sa rđavom svetovnom vlašću na tom ispitu SPC je pala. Pa se zbog toga danas nalazi u dubokoj krizi. Ne govori li tome u prilog i stanje u episkopatu, sukobi na zasedanjima Arhijerejskog sabora, ražalovanja i ekskomunikacije. Koliko god se loše stanje krilo od javnosti, koliko god se na trulim kompromisima pokušava sačuvati autoritet crkve i njezinih prvosveštenika, koliko god se neraščišćeno teško nasleđe trpa pod tepih, duboka kriza i straobalna hipokrizija u SPC se ne mogu sakriti. Tu ne pomaže ni prenošenje Tesline urne u hram na Vračaru. Jedini pravi lek je istinsko suočavanje sa samom sobom, sa svojim rečima i delima, posebno tokom poslednji tridesetak godina. A od toga se u SPC beži kao đavo od krsta.

(Autonomija)