PAVLE RADIĆ: Večito gladan srpski nacionalizam i Dejton 2

03 Jan 2018

Kako ispraviti nepravdu, normalizovati BiH i uspostaviti stabilnost regiona?

Pre nevoljni nego nemoćni da zaustave Miloševićevu ratnu mašineriju, koja je devedesetih proizvodila rat za ratom, inicijatori i kreatori Dejtonskog sporazuma  oportunim popuštanjem beogradskom silniku – učinili su ogromnu nepravdu braniocima jedinstvene BiH. Legalizacijom Republike Srpske, stvorene na ratu i zločinima, etnički očišćene, na bezmalo pola BiH – sa skoro državnim nadležnostima i ogromnim ucenjivačkim kapacitetom – trenutno je primiren, ali nikako u civilizacijske okvire smešten srpski agresivni i suicidni nacionalizam. Ta nepravda – učinjena zbog naivne nade kreatora Dejtona u postratno otrežnjenje ovdašnjih političara i nacional-šovinizmom zatrovanih javnosti – ogroman je moralni teret, i osnovni uzrok političke i društvene konfuzije u kojoj živi BiH, ali i jedan od uzroka nestabilnosti celog regiona.

Ne treba smetnuti s uma da višenacionalnu i višekonfesionalnu BiH – iako joj kroz istoriju nije manjkalo problema – nikada nisu razarala domaća samonikla zla, nego su razorna zla u nju uvek importovana sa strane. Kod pokretača rata u Bosni – nacionalističke Srbije i njenog ratnog čeda Republike Srske – spominjanje dejtonske nepravde – smatra se jeresom. Ako se kad nepravda i spomene, onda se za žrtvu samoproglašava nikad sit srpski nacionalizam, koji je Dejtonom nagrađen državom u državi – RS.

Razumnim poznavaocima ovdašnjih prilika, inicijativa američkog kongresmena Majkla Tarnera upućena državnom sekretaru Reksu Tilersonu – da SAD preuzme vodeću ulogu na Balkanu, koji je u „kritičnom stanju“, i da SAD bude inicijator sklapanja novog sporazuma za BiH (kolokvijalno, Dejton 2) – ni po čemu nije sporna. Da je sreće i pameti, ovdašnji politički lideri i demokratske javnosti nisu trebali čekati Tarnera, Tilersona i SAD da iz improvizovanih i iznuđenih mirovnih sporazuma i Ustava uklone sve ono što nije izdržalo sud vremena; što truje političke odnose, proizvodi sukobe i sprečava obnovu normalnog života. Kad to domaći akteri nisu niti žele da učine, neka to urade oni sa strane koji s dobrim razlogom vide opasnost od novog haosa. Razlozi za Dejton 2 odavno su više nego očigledni, a to što visoki slovački i evropski zvaničnik Miroslav Lajčak poručuje da je normalizacija BiH i stabilizacija regiona posao samo za domaće političare uz dobronamernu stranu pomoć – to lepo zvuči, samo je potpuno nerealno, pogotovo uz novi, dramatičan porast srpskog nacionalizma i Aleksandra Vučića i Milorada Dodika kao ljude koji odlučuju o sudbini ovih prostora.

Ako do Dejtona 2 dođe, prethodne greške ne smeju se ponoviti. Ne sme se povlađivati ni jednoj kleronacionalističkoj oligarhiji nauštrb jedinstvene BiH. Ne treći, nego nikakvi etno-nacionalni entiteti i zabrani u kojima caruju kleptokratije, parazitirajući na prozvodnji mržnje i strahova – nego izgradnja funkcionalne sekularne države, koja će na svakom svom kvadratnom metru biti jednakopravno dostupna za sve građane bez obzira na verska i nacionalna opredeljenja. Imajući u vidu postojeću zakrvljenost i nacionalističke zadrtosti – posebno srpske i sledstveno hrvatske – to je bez sumnje pretežak, skoro nemoguć zadatak. Ali, zar su uslovi za nalaženje civilizovanog rešenja za BiH bili bolji većnicima ZAVNOBiH-a, koji su ga u Drugom svetskom ratu ipak našli, i to sami, bez stranih mentora? Našli su ga, jer su ga tražili antifašisti, a ne kleronacionalisti, klerofašisti, koji su se i onda, kao i danas, borili protiv ideja jednakosti, bratstva i slobode; protiv normalnog života po meri svih svih građana BiH. Svako rešenje mimo principa ZAVNOBiH-a za BiH znači agoniju i neminovnu nestabilnost regiona.

E sad, tu postoje dva velika problema.

Za razliku od vremena ZAVNOBiH-a, danas je u BiH i oko nje nažalost veoma malo antifašista, a kleronacionalisti su ti koji su prigrabili vlast i moć. Drugi problem je Putinova Rusija, koja se duboko penetrirala u mizerno podaničku srpsku politiku u Beogradu i njezinu ispostavu u Banjaluci, kojom caruje ostrvljeni Dodik.

I imamo paradoks: Dejton 2 je neophodan regionu, jedino je rešenje za izlazak iz ove dugogodišnje agonije, ali istovremeno i veoma teško ostvarljiv – bar iz današnjeg ugla gledano.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!