PAVLE RADIĆ: Vašarsko glumatanje

18 Mar 2015

Neoubuzdana volja za moć

Žali se Aleksandar Vučić da nema podršku elite zbog netrpeljivosti prema njemu i stranci koju vodi. Čak i one mere vlade koje su najbolje za Srbiju, kako kaže, zbog toga nemaju podršku.

Tačno je da građani – oni koji imaju pamćenje – podozrevaju od Vučića, od njegove stranke i saradnika. Ne zaboravljaju njegovu (njihovu) ostrašćenu radikalsku prošlost. Da se nije radilo o zlu, hajde de, bilo pa prošlo, dajmo mu (im) šansu. Pogotovo ako kosovski problem počne da se rešava realistično i ako Srbija bude usmerena ka evropskom demokratskom iskustvu. Ali Vučićevo (SNS-ovo) naprasno preobraćanje u evropejstvo – bez ijednog izvinjenja za grehe prošlosti, bez trunke kajanja zbog podrške i učešća u zločinačkoj politici devedesetih – građane koji drže do integriteta ne može prevariti. Taman Vučić kao preobraćenik sada obećavao sve ono o čemu su odgovorni građani sanjali i za vreme njegovog radikalskog divljanja. Podstaknut početnim pragmatizmom rešavanja kosovskog problema i proevropskom retorikom, deo elite o kojoj Vučić govori poverovao je u njegovo preobraćenje. I – makar i sa podozrenjem – u početku je podržao njega i njegovu vladu. Ali avaj, preobraćanje se brzo pokazalo kao farsa. Ispod maske naprasnog demokrate evropejca, brzo se pokazala radikalska ćud.

Netrpeljivost prema bilo kakvom – ma i benignom – propitivanju njegovih postupaka, radikalski odnos prema opoziciji i medijima, pokazali su autokratski način vladanja. Od kojeg – vidi se iz aviona – strepe i njegovi najbliži saradnici. Njegovo prenemaganje pred TV kamerama i glumatanje Majke Tereze u stvari je prezir prema svakom ko mu se ne klanja. Licemerno skrušena faca i prepoznatljivo „znam da ima daleko pametnijih od mene“, „znam da nisam sposoban kao drugi“, „znam da bi drugi to daleko brže i bolje uradili“ – rečito govori o nadmenom odnosu prema drugom i drugačijem. Građani koje imenuje elitom koja ga ne podržava, to ponašanje dobro prepoznaju. I ne nasedaju na glumatanje. U glumatanju skromnosti prepoznaju neobuzdanu volju za moć. I njegovi prethodnici na vlasti sa kud i kamo manje problematičnom prošlošću gubili su podršku elite kada su, poneseni tom voljom, počeli da hrane svoja neutaživa ega.

Bezbroj je primera Vučićevog autokratskog. Najurio je ministra privrede Sašu Radulovića samo zato što je hteo ozbiljno da radi posao zbog kojeg je i pozvan u vladu – da spasava propalu privredu. Čim je dirnuo u osinja gnezda rasipništva budžetskih para, u partijska javna preduzeća i preduzeća u višedecenijskom „restruktuiranju“, čim je hteo da se obelodane ugovori sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, skrajnut je u vladi i podvrgnut tabloidnoj šikani. I on i porodica. Ne dozvoljavajući da ga Vučić pretvori u krpu – poput drugih ministara i saradnika – Radulović je dao ostavku. Sačuvao je obraz, što nije promaklo ozbiljnim građanima. Legitimisao se i on i Vučić.

Incident na prošlogodišnjoj Paradi ponosa – kad su braća Vučića i Malog u pratnji vojnih policajaca (?) pod nerazjašnjenim okolnostima izvukli deblji kraj – svaljen je na teret žandarmerije. Zaštitnik građana Saša Janković hteo je da proveri hronologiju incidenta i zaštiti interes svih učesnika incidenta. Hteo je da radi posao zbog kojeg insitucija Zaštitnika građana i postoji. Postao je predmet skandaloznog izrugivanja ministra odbrane Bratislava Gašića. Naravno, i hajke dirigovanih tabloida. Ozbiljni građani to su s pravom prepoznali kao hajku – na pravdi boga – na instituciju koja treba da štiti interese građana. Vučić, dakako i Tomislav Nikolić, stali su u odbranu skandaloznog ponašanja ministra Gašića i Vojno bezbednosne agencije, koji su se rugali sa Zaštitnikom građana i zakonom. Da ne bi intervencije iz Brisela, Saša Janković bi već bio zaboravljeni ex-zaštitnik građana.

Štićeni ministar odbrane ovih dana opet se našao u žiži javnosti. Prati ga skandal za skandalom. Tragedija srušenog helikoptera i sedmoro poginulih nametnula je pitanje odgovornosti. I civilnih i vojnih vlasti. Istraga još nije završena, a Vučić obznanjuje da „ne da“ ministre Gašića i Lončara, na koje se, kaže, vrši hajka. O kakvoj hajci govori, nije jasno. Tu i tamo – gde je moguće – analitičari govore da istraga mora obuhvatiti sve aktere tragičnog događaja, da iz nje ne treba izuzimati nikoga. Niko ne prejudicira ničiju krivicu, nego se upozorava na ozbiljnost i nepristrasnost istrage. Da li je to hajka? Moguće je da je akcija spasavanja deteta uprkos nepovoljnim vremenskim uslovima pokrenuta nalogom nekog ministra. Moguće je da su nadležni oficiri posadi helikoptera servilno naredili izvršenje zadatka, uprkos lošim uslovima. Moguće je da je posada helikoptera pristala da izvrši zadatak stavljajući živote na kocku. Moguće je da je helikopter imao tehničkih problema, da su se pojavile nepredviđene okolnosti. Sve je moguće i sve treba proveriti, pa izaći pred javnost. Nedopustivo je da Vučić – ili bilo ko drugi – pre istrage uzima bilo koga, pa i ministre Gašića i Lončara, apriorno u odbranu. Istina o razlozima tragedije je – koliko je do nje moguće doći – na savesti članova istražnih komisija. Na njih niko ne sme da vrši pritisak. Bilo kakvo prejudiciranje ili apriorno izuzimanje od odgovornosti bilo koga, pritisak je na istražne komisije. Ukoliko takav pritisak dolazi sa vrha političke moći, utoliko gore i strašnije. Od članova istražnih komisija, od stručnih oficira i pridruženih civilnih članova, očekuje se da štite sopstveni dignitet, dignitet poginulih članova posade i žrtava i dignitet vazduhoplovaca – pilota i tehničara – kao profesije. Članovi istražnih komisija su – kao i Vučić, ministri i visoki nadređeni oficiri – na oku javnosti.

Ovo su samo nekolike crtice iz Vučićevog autoritarnog života na vlasti, a toga sada već ima toliko da se može čitava jedna biblioteka napisati.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!