PAVLE RADIĆ: Uticaj Crkve na kopnene operacije

17 Jan 2016

Vojska kleči pred Crkvom; zajedno pripremaju obračun sa ateistima

U jelda sekularnoj Srbiji, u kojoj je crkva odvojena od države – ko ne veruje, neka pročita Ustav – rešićemo se opasnosti verskog fanatizma i agresivnog ateizma. Barem u Vojsci Srbije (VS). To nam saopštava – zlobnici vele svakoj vlasti, malograđanštini, Patrijaršiji, SANU i Putinu više nego podatna – „Politika“ u tekstu pod naslovom “Vojni sveštenici brana od verskog fanatizma i agresivnog ateizma”. Ekstremizmima u vojsci neće se eto baviti recimo sociolozi religije i drugi stručnjaci, kako bi brzopleto mogli pomisliti oni koji bi baš veruju u Ustav, u sekularnost društva. Ne, to će raditi vojni sveštenici (sic!). Ako ćemo pravo, ako ćemo po svetovnim i crkvenim vlastima, verskog fanatizma među pravoslavcima i nema, pa će vojnom sveštenstvu posao po tom pitanju biti lak. Kada je recimo režimska „Politika“ pravoslavnom fanatizmu posvetila neki prostor, dok sve druge, i religije i ateiste, proglašava fanatičnima. Štaviše, vojnicima pravoslavcima – od redova do generala – treba dodavati novoverničkog žara, jer pravoslavlja nikada dovoljno. Posla može biti sa pripadnicima jelda drugih konfesija, sa kojima treba uvek biti oprezan jer srpstvu rade o glavi.

Druga je stvar sa ateizmom. E toga ima i među Srbljem, priznaće to čak i „Politika“. I on ne samo da je agesivan nego se od njega ne može živeti. Doduše, statističari kažu da je ateista među stanovništvom mali procenat. Slično je verovatno i u vojsci. Ali umesto da se pokriju ušima, ateisti stalno traže nekakvo otvoreno društvo, sekularne javne institucije i javne službe, poštovanje ljudskih prava, slobodu izražavanja i praktikovanja vlastitog svetonazora. Njima u vojsci – onoliko koliko ih se posle bezbožničkih vremena sada sme uopšte tako deklarisati – tamjanom treba stati u kraj. Zato je to posao za sveštenike, a ne za nekakve zapadnjačke izmišljotine, sociologe religije i druge naučnike. Jesmo tolerantni, pratimo jelda savremena društva, ali nam sociolozi – pogotovo ako nisu vernici – za naše pravoslavne običaje i tradiciju kojima se Bogu hvala vraćamo posle terora bezbožnika – nisu, brate, potrebni. To je za tamo njima, nek idu oni u NATO.

Šta je evo pre neki dan – kad je paljen badnjak u kasarni „Banjica 2“, kad su litiju predvodili načelnik Generalštaba general Ljubiša Diković i zamenik načelnika Generalštaba general-potpukovnik Jovica Draganić, a sveti badnjak nosio komandant kasarne pukovnik Milutin Matović, falilo što nije bila prisutna niti sociologija niti bilo koja druga nauka? Ništa. I o tome nas je dakako opširno izvestila „Politika“ (Božićna litija prvi put u kasarni Vojske Srbije). Pored ovakvih sveštenika, generala i oficira – uz čiju smo, kao i uz božju pomoć – vojna učilišta, Bogu hvala, pretvorili skoro u bogoslovska, našoj vojsci trebaju samo oružje i krst.

biblije-u-vs fotomontaza Ateisti Srbije

Fotomontaža: Ateisti Srbije

Da stvari ipak pokušamo malo da uozbiljimo. Ako uspemo, jer sve ovo deluje kao da gledamo seriju Monti Pajton. Pišući o svešteničkoj brani protiv verskog ekstremizma i agresivnog ateizma, „Politika“ je u stvari izvestila o promocije knjige „Verska služba u Vojsci Srbije – uticaj na operacije kopnene vojske“. Šta li je sa uticajem verske službe na operacije Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, na taktička dejstva Rečne ratne flotile – ništa nije rečeno. Valjda će se time baviti neke nove knjige, nastavci. „Politika“ prenosi da je autor ovog vojno-teološkog novuma direktor Medijskog centra „Odbrana“, pukovnik Stevica Karapandžin, a recezent pukovnik dr Rade Slavković. Govorio je – baš o opasnosti verskog fanatizma i agresivnog ateizma – i profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Bogoljub Šijaković, Koštuničin i Tadićev ministar vera (uzgred, ovaj gospodin je nedavno izbačen sa Filozofskog fakulteta u Nikšiću). Na predlog patrijarha Irineja, Sveti sinod SPC autoru je dodelio Orden svetog kralja Milutina, koji mu je uručio lično patrijarh.

Banalnostima na svim nivoima kod nas nema kraja. Svojevremeno, za Miloševićeve vlasti, bilo je u vojsci SR Jugoslavije na visokim položajima i takvih veselnika oficira, koji su smišljali borbu protiv Novog svetskog poretka (NWO), bavili se mogućnostima „neokortikalnog rata“, „svedimenzionalnog rata“ i slično. Ono kad se specijalno izvežbani borci koncentrišu po posebnim metodama, pa na velikoj daljini moždanim talasima koji zrače i obaraju neprijateljske avione. Da su ratovi potrajali još malo, možda bi moždanim talasima neprijateljskim avionima i stavili soli na rep. Bilo se tu okupilo ne malo društvo, uz podršku generaliteta, koje je imalo i medijsku promociju. Pa na popularnim TV malo pornića, malo Belog maga, malo Milje Vujanović Regulus, malo vidovite Zorke, malo veselih neokortikalnih ratnika sa visokim vojnim činovima. Neki od njih su i danas gosti raznih televizija, sa kojih dodatno sluđuju narod glupostima o NWO u njihovoj verziji. I nisu bez pristalica. Ovo pak sa „doprinosom sveštenika operacijama kopnene vojske“ nije tako avangardno kao neokortalni i svedimenzionalni rat. Ovo je klasičnije, za estradno paradiranje oficira i sveštenstva i sluđivanje naroda svakako upotrebljivije.

Šta na sve ovo uopšte suvislo reći? Ozbiljan svet kojem nije do sprdnje ni sa crkvom, ni sa vojskom, ni sa narodom, ovo doživljava kao dodatno srozavanje pristojnosti. Crkva nastavlja da banalizuje versku praksu, vojska – generali i oficiri – da se šlihtaju crkvi, jer je to pomodno. Uvođenje sveštenika u teorije ratnih operacija radi promocija nečijih koještarija, iskreni vernici doživljavaju u najmanju ruku kao nešto skaredno. Uvođenje sveštenika u takve rabote – uključivo i u kasarne i institucije vojske – pravi vojnici profesionalci doživljavaju kao besmislicu. Mnogo veću nego što su nekada u jedinicama JNA bili oficiri za moralno-političko vaspitanje. Videli smo koliko je na kraju bila korist od njih. Hoće li korist od sveštenika koji su ih u vojsci zamenili biti išta veća?

Inače, preteča verske službe u Vojsci Srbije, viđena je tokom rata u BiH. Uticaj Crkve na kopnene operacije mogao je da se vidi recimo i u slučaju Srebrenice, i ne samo Srebrenice, ali sumnjamo da se autor ove knjige time bavio.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!