PAVLE RADIĆ: Tutori i strah od različitosti

31 Oct 2013

Neki aspekti propadanja Vojvodine

Problemi Vojvodine različite su vrste, ali se za većinu građana Vojvodine svode na borbu za preživljavanje, od danas do sutra. Kao i problemi Srbije, uostalom. Te probleme je proizvela i proizvodi ih politika Srbije. I njoj podanička kultura. Propala privreda, velika nezaposlenost, nizak životni standard, korupcija, kriminal, rašireno nasilje, devalvirano školstvo, zdravstvo, etnička podeljenost i segregacije raznih vesta, besperspektivnost mladih, slika je Vojvodine, odnosno Srbije, zadnjih nekoliko decenija. Od jogurt revolucije i ratova koji su razorili SFRJ.

Koruptivno-kriminalno politikanstvo, zasnovano na ideologiji nacionalizma, dezavuisalo je politiku kao odgovorno bavljenje javnim interesima i dobrobiti građana. Razoren je javni i ozbiljno poljuljan individualni građanski moral. Razoreni su dobri običaji. U materijalnom smislu došli smo do bede i narodnih kuhinja. U političkom – do hronične nestabilnosti i skoro permanentnog vanrednog stanja. U moralnom, do raširenog beščašća kao modusa preživljavanja. Izbori u lokalnim samoupravama, čak u mesnim zajednicama, protiču u verbalnom nasilju. Ima i fizičkog. Ne biraju se sredstva za preuzimanje vlasti. Umesto odgovornog bavljenja javnim interesima, vlast se srozala na grabež privilegija. Ne biraju se sredstva za preuzimanje ono malo sačuvanih materijalnih resursa. I još više, za dolazak do budžetskih izvora. Do Alajbegove slame, kako se budžet tradicionalno tretira u Srbiji.

Aktuelna naprednjačko-nazovi-socijalistička republička vlast, čiji su ideološki, politički i moralni koreni u ratnim devedesetim, ne prestaje sa opstrukcijama pokrajinske vlasti. Mada se i ovoj ima štošta prigovoriti, pogotovo zbog servilnosti u vreme dok je vlast u republici imala njezina politička centrala. Premalo je bila autonomna, vojvođanska. Danas se uzurpira jedna po jedna pokrajinska nadležnost i njena javna dobra. Sve se čini, kako bi se na bazi izvikane popularnosti SNS i obnovljenog autoritarizma, preuzela vlast u Vojvodini. Na delu je uspostavljanje nove nekontrolisane moći. Vučićeve. „Institucionalno ili vaninstitucionalno, jer je to volja naroda“, kako je u vreme nacionalističke „antibirokratske“ revolucije govorio Milošević. Vidimo dokle su nas nekontrolisana moć i ludilo nacionalizma doveli.

Ideologija devedesetih je samo unekoliko izmenila primitivnu formu. Frazeološku. Njena sušina, volja za apsolutnom kontrolom moći, centralizam, se ne menjaju. Vojvodina u tome plaća najveću cenu. Ekonomsku, kulturološku, moralnu. Kultura i dalje zatrovana nacionalističkom ideologijom, provincijalizovana je. Vulgarizovana. Na odgovorna mesta gde se odlučuje o sistemu vrednosti, posebno gde se upravlja novcem, instaliraju se bahati nacionalistički kultur-tregeri. Provincijalni diletanti i neznalice. Cenzori. U slučaju Novog Sada čak kadrovi Ljotićevskih svetonazora. Revizija istorije zaživela je u školskim i univerzitetskim udžbenicima, u kulturi, u medijima, u svakodnevici. Antifašizam NOB-a prokažen je kao relikt komunističkog mraka, a kvislinštvo i kolaboracija iz Drugog svetskog rata slave se kao antifašizam. Brutalno ukinuta autonomija Vojvodine, koja je bila uvod u razaranja SFRJ, nije usrećila Srbiju. Vojvodinu je ponizila i ojadila. Posle pada Miloševićevog režima, autonomija nije obnovljena. Ono malo fasadne autonomije proklamovano nametnutim Ustavom iz 2006. osporava se i dezavuiše. Svodi se na sprdnju. Vajni, prekonoć postali evropejci iz politike i kulture previđaju da je neobnovljena autonomija Vojvodine ne kamen, nego velika stena na putu Srbije ka EU. Ako je uopšte iskrena njihova namera za evropske integracije. O tome se u političkoj i kulturnoj javnosti ne govori. Kad se obnova autonomije Vojvodine sutra pokaže kao nezaobilazan uslov Srbiji na putu EU, nacionalisti-centralisti će kukati kako se Srbiji stalno postavlaju novi uslovi. Šta drugo od njih i očekivati.

U ambijentu propalosti i sveopšte konfuzije društva, u beznadežnom tumaranju u krugu zabluda i samoobmana, dobro je da se bar iz građanskih udruženja i NVO, poput Udruženja antifašista Novog Sada, javno govori o posledicama nipodaštavanja ideja i vrednosti sa kojima je život, iako ne idealan, bio mnogo bolji. To su vrednosti ako ne prezrenog, onda danas skoro zaboravljenog antifašizma NOB-a, principa AVNOJ-a i ukinute autonomije Vojvodine. Na te vrednosti koje su davale šansu za razborita rešenja osnovnih pitanja društva, treba podsećati ne zbog nostalgije za boljim životom. Još manje zbog ideološkog dogmatizma. Treba podsećati zbog traganja za razlozima naše današnje zagubljenosti u vremenu i prostoru. Zbog zagubljenosti u istoriji. Zbog traganja za razlozima tavorenja na evropskom dnu, do kojeg smo dospeli glupošću i neodgovornošću.

Ovde je reč, bolje rečeno pokušaj sagledavanja nekih sociološko-kulturoloških aspekata problema autonomije Vojvodine. Pristup je pojednostavljeno tematizovan kroz četiri, a moguć je i kroz više teza. Naznačene su samo osnovne postavke, dakako subjektivno viđenje, a za ozbiljniju analizu naznačenih fenomena potrebno je više istraživačkog rada. Naravno, ako za tim bude interesa.

1. Socijalna i kulturološka iskustva Srbije i Vojvodine pre ujedinjenja; politički i kulturološki odnos prema različitostima posle ujedinjenja i problemi koji iz toga proističu; tretiranje različitosti sa stanovišta moći ili nekonfliktno usklađivanje.

2. Državno-statusne promene, politički i ideološki lomovi i migracijski procesi Vojvodine u dvadesetom veku kao faktor turbulencije i frustracija u zajedničkom i zasebnim identitetima nacionalnih i verskih zajednica.

3. Ekonomski aspekti državno-statusnih i ideoloških promena Vojvodine u dvadesetom veku.

4. Kultura sećanja, problemi identiteta nacionalnih i verskih zajednica Vojvodine i frustracije kao posledica političkog nasilja i prevlasti nacionalističke politike i kulture.

1.

Srbija i Vojvodine imale su različita socijalna i kulturološka iskustva pre ujedinjenja 1918. Istoričari i poznavaoci kulture Srbije i delova Austrougarske koji su ušli u sastav Jugoslavije, znaju kakvi su bili njihovi statusni položaji, političke ideje i praksa, koliko su bile izgrađene društvene institucije, javna uprava i kolika je bila njihova verodostojnost u realnom životu. Koliko je bila razvijena vertikalna i horizontalna raspodela vlasti i nadležnosti, kolika su ta društva bila centralizovana, odnosno decentralizovana. Koliko su poštovani zakoni i kakav je bio javni i građanski moral. Kolika je bila sistemska korupcija. Koliko je kultura bila razvijena i otvorena i koje ideje i vrednosti su je prožimale. O sociološko-kulturološkom karakteru tih zajednica pre ujedinjenja, govori nivo njihovog urbaniteta, razvijenost materijalne infrastrukture, tehnološka i ekonomska moć, mobilnost ljudi, veličina i pokretljivost kapitala, uključenost u evropski politički, privredni i kulturni prostor. Koliko su bili razvijeni obrazovanje, univerziteti, naučno-istraživački rad, koliko je bilo razvijeno zdravstvo i socijalna odgovornost. Koliki je bio stepen nacionalne i verske složenosti i kakva su bila iskustva zajedničkog života različitih nacionalnih zajednica, koliki je bio stepen njihove integrisanosti u društvo, u državu. Koliki je bio stepen sekularizacije i kakve su bile ne proklamovane nego praktikovane nacionalne i verske slobode.

Mnoštvo je podataka o socološko-kulturološkim karakteristikama Srbije i delova Austrougarske (Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, BiH) pre ujedinjenja u zajedničku državu, iz kojih se vidi njihova velika sociološko-kulturološka različitost (izuzev donekle BiH). Sticajem istorijskih prilika, a ne navodnim karakterom srpskog naroda (što je rasistička teza kakvih ima), Srbija je u ujedinjenje ušla sa značajno nižim stepenom ekonomske, urbane, obrazovne, kulturne, socijalne, zakonodavne i političke razvijenosti (ako donekle izuzmemo BiH). Sa patrijarhalnom i egalitarnom kulturom. Sa manje urbaniteta, sa neefikasnijom javnom upravom, sa raširenijom korupcijom. Sa dominacijom autoritarnosti i nerazvijenim građanstvom. Različitost sociološko-kulturoloških iskustava i nesposobnost da se različitosti tretiraju na nekonfliktan način, postala je hronično političko žarište zajedničke države. Koje nije prevladano u različitim konstitucionalnim i ideološkim iskustvima. Od unitarizma i pokušaja stvaranja „integralnog jugoslovenstva“ karađorđevske Jugoslavije, do federalizma u okviru jednopartijskog ideološkog poretka. Period najmanje konfliktnosti jeste period doslednog poštovanja avnojevskih principa, iako su i tada ispod jednopartijskog plašta tinjali konflikti pacifikovani partijskim nivelacijama i represivnim intervencijama. Zbog značajnih socio-kulturoloških i ekonomskih razlika, možda Jugoslavija kao demokratska zajednica i nije mogla opstati. Ali je bar njezin kraj mogao biti civilizovan, a ne varvarski.

Bitno različita sociološko-kulturološka iskustva i naročito način njihovog tretiranja, uticale su na integrisanost i stabilnost novonastale države. Na kraju su odredile i njezinu sudbinu. Nesposobnost demokratskog usklađivanja razlika i tenzije koje su iz toga proizlazile, koliko je podsticala srpski unitarizam i hegemonizam, toliko je izazivala otpor takvim srpskim pretenzijama i provocirala separatističke težnje drugih naroda u zajedničkoj državi. Istorija Jugoslavije od formiranja do razaranja, dominantno je obeležena nesporazumima i sukobima, kao posledica nesposobnosti demokratskog usklađivanja različitih legitimnih sociološko-kulturoških iskustava. Završilo je kako je završilo. Periferijsko iskustvo srednje Evrope, koje su u zajedničku državu unele Slovenija, Hrvatska i Vojvodina, nije evropeiziralo Srbiju. Kao što ni patrijarhalno balkansko iskustvo egalitarizma i kolektivizma Srbije nije balkanizovalo Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu. Što ne znači da nisu vidljivi uticaji evropeizacije Srbije, odnosno balkanizacije Slovenije, Hrvatske i posebno Vojvodine, tokom zajedničkog višedecenijskog života u istoj državi.

Ne bavimo se ovim problemima radi mazohizma, nego zbog traganja za uzrocima sadašnjih problema Srbije i Vojvodine i mogućim načinom njihovog rešavanja. U Srbiji, u kojoj je subjektivitet Vojvodine ukinut sa ukidanjem autonomije, sociološko-kulturološko nasleđe Vojvodine je izvor permanentnog podozrenja nacionalista-centralista. I posle svih tragičnih grešaka iz perioda Jugoslavije, na delu je i dalje politika ignorisanja razlika i praksa njihovog nivelisanja isključivo sa pozicija moći. Sve je to upakovano u nedemokratski centralistički ustav, kojeg su skrojili nacionalisti-centralisti. Dominantna srpska politika i kultura previđaju da je princip političkog nasilja i ignorisanje objektivnih sociološko-kulturoloških razlika na kraju presudilo bivšoj državi. Lišena vizija i odgovornosti, ta politka i klutura ne shvata da današnju Srbiju drži u permanentnoj političkoj krizi. U agonijii. Kao što je držala i bivšu Jugoslaviju. Ta politika i kultura ne razume da je promena starih političkih klišea sile i moći uslov evropskih integracija Sebije. Ne može sa sa političkim nasiljem i starim kulturološkim obrascima u ujedinjenu Evropu. Srbija se mora menjati, modernizovati, evropeizirati ili će ostati zagubljena na periferiji Evrope. Modernizacija je težak i dugotrajan proces. U neku ruku znači promenu kulturnih obrazaca po kojima društvo funkcioniše.

Nije dobro neprilagođen ući u društvo značajno drukčijih vrednosti, jer se ne može biti njegov ravnopravan član. Iskustva zemalja sličnih Srbiji, poput Bugarske i Rumunije, upozoravajuća su. Besmisleno je i neozbiljno licitirati sa godinom ulaska Srbije u EU, kako se kod nas populistički radi. Ako se zaista želi u zajednicu evropskih uređenih društava, treba se usresrediti na to da se Srbija opet ne povuče u stare sociološko-kulturološke kliše populizma pred teškoćama modernizacije. Kao što je to do sada skoro uvek činila, sa tragično lošim posledicama.

Život u različitosti znači slobodno izražavanje raznolikih socio-kulturoloških subjektiviteta i legitimnih interesa. To podrazumeva razvijenu razvijenu kulturu i odgovornost. Posebno politčičku. U nacionalno složenim zajednicama, državama, od prvorazredne je važnosti stav i ponašanje najvećih i najuticajnijih nacionalnih subjektiviteta. Ako većina demonstrira toleranciju, otvorenost, ako promoviše nekonfliktne obrasce ponašanja, to se prenosi i na manjine. Takvo ponašanje većine pacifikuje eventualne osećaje osujećenosti i nipodaštavanja manjine. I obrnuto. Većina je uvek odgovorna za manjinu i po prirodi stvari većina nameće obrasce ponašanja i manjinama. Na tretmanu različitosti, svako društvo, svaka država, polaže ispit demokratske održivosti. Države, društva koja nisu razvile kulturu bezkonfliktne artikulacije i usklađivanja interesa različitih subjektiviteta, nestabilna su i konfliktna. Takva društva su nedemokratska i održavaju se različitim vidovima represije. U višenacionalnoj i višereligijskoj Jugoslaviji, a takva je u manjoj meri i današnja Srbija, poredak se pre Drugog svetskog rata održavao unutarističkim načinom vladanja, odnosno jednopartijskim modelom vladanja uz federalizaciju i značajno prenošenje nadležnosti vlasti na republičke i pokrajinske nivoe posle Drugog svetskog rata.

Period smanjene ideološke rigidnosti i najdoslednijeg praktikovanog federalizma, ravnopravnosti, bio je period najveće relaksacije i društvene stabilnosti jugoslovenske socio-kulturološke složenostii. Kad je ideološki i konstitucionalni model SFRJ krajem osamdesetih iscrpeo razvojne mogućnosti, kad je trebalo otvarati nova politička, ekonomska, kulturna i konstitucionalna iskustva, stanje se drastično pogoršalo. Eskalirao je sukob između zagovornika modernizacije države i branilaca starog poretka. U najvećoj nacionalnoj zajednici, u Srbiji, političke, kulturne i verske elite izabrale su ne modernizaciju, ne ni odbranu dostignutog konstitucionalnog poretka, nego šta više vraćanje u još rigidniji oblik državne centraliazacije i srpskog hegemonizma. U nametanje drugima narodima, republikama i pokrajinama unutarističkih rešenja putem političkog, a potom i vojnog nasilja. Izabrali su civilizacijsku regresiju. Suludo su ukinute autonomije Vojvodine i Kosova, čime su nezaustavljivo počeli procesi nestabilnosti, dezintegracije i ratnog raspada države.Srpske vladajuće elite nisu položile ispit istorijske odgovornosti. Na izazove nužnih promena, odgovarali su anahronizmom i unitarističko-hegemonističkim pretenzijama. Ne znači da drugi subjektiviteti bivše zemlje nisu na svoj način doprineli tragičnom kraju Jugoslavije. Radi se o tome da je politika Srbije kao najvećeg nacionalnog, verskog i političkog subjekta biviše zemlje bila bez modernih vizija. Bez demokratskog karaktera. U najvećoj meri uzurpirala je aparate sile, JNA, tajne službe, ekonomske resurse i krenula da nasiljem rešava probleme različitosti.

Zbog izražavanja sociološko-kulturoloških razlika i legitimnih interesa, Slovenija, Hrvatska, Vojvodina i BiH, delovi Austrougarske koji su ušli u nekadašnju zajedničku državu, bili su objekat stalnih sumnji i podozrenja nacionalista-centralista. U matrici srpskog nacionalizma postali su arhetip državne nelojalnosti. Separatisti i razbijači držve. Pred raspad države druge republike su tretirane kao neprijatelji, a političke i kulturne elite Vojvodine oborene u “jogurt revoluciji”, kao njihovi saveznici. Sad kad Slovenija, Hrvatska, pa i samostalna Crna Gora, nisu više u dometu efikasnih pritisaka, izuzev BiH, odijum se svaljuje na Vojvodinu. Koja je tu, na dohvat ruke, u državnom sistemu. Pritisak i sumnje se svaljuju na onu Vojvodinu koja legitimno iskazuje svoj osobeni istorijski subjektivitet. Zato se u sve institucije, političke, kulturne, ekonomske, sportske, medijske, u infrastrukturu Vojvodine, instaliraju kadrovi poslušni nacionalističkom centralizmu. Vojvodina je sada objekat podozrenja i pritisaka, kakav je ranije delila sa drugim republikama i Kosovom. Ona sada ima značaj arhetipskog sumnjivca i dežurnog krivca, poput ranije Hrvatske. Konzervativne srpske elite ništa nisu naučile iz života u složenoj socijalno-kulturološkoj zajednici, pa se i danas u složenoj Srbiji ponašaju po starom klišeu. Veliki je to, ako ne i najveći problem Srbije. Srbija mora naučiti da živi sa razlikama ili će kao hronični bolesnik tavoriti zagubljena na peiferiji Evrope.

2.

O statusnim promenama, o pripadnosti različitim državama, o političkim i ideološkim lomovima koji su se prelamali na Vojvodini u prošlom veku, najviše znaju istoričari. Ne novoistoričari, revizionisti i nacionalisti, nego ozbiljni istraživači koji ne interpretiraju istorijsku faktografiju iz romansirane, a pogotovo ne iz vulgarne nacionalističke vizure. Problem današnje percepcije Vojvodine od strane njezinih građana, i s tim u vezi problem njihovog političkog i kulturološkog svetonazora, bitno je određen nacionalističkom indoktrinacijom i konfuzijom koja previđa socio-kulturološku razuđenost Vojvodine. Konfuzijom koja previđa njezinu osobenu tradiciju. Ta konfuzija svodi Vojvodinu na golu statistiku, na brojno stanje nacionalnih i verskih zajednica. Iz te vulgarizacije artikulišu se politički svetonazori. I rđave strasti. Otuda netrpeljivost i ne retki konflikati. Otuda etnička segregacija, odnosno saživot različitih zajednica samo folklornog karaktera.

Velike migracije stanovništava tokom proteklog veka uticali su na tradicionalno vojvođansko sociološko-kulturološko iskustvo. Na sreću, čini se da je moguće relativno lako obnoviti toleranciju i međusobno uvažavanje. Samo da je razboritosti i odgovornosti. Da je političke volje, prvenstveno kod političke i kulturne elite najvećeg naroda. Kod Srba.

Migracije u Vojvodinu i iz nje i njihov uticaj na socio-kulturološko iskustvo svakako zavređuju temeljnije istraživanje.

3.

Ekonomski aspekt promene statusnog i političkog ustrojstva Vojvodine obrađeni su u više istraživačkih studija. O tome će i ovde biti reči od strane kompetentnih ljudi, poput Dimitrija Boarova i Dragomira Jankova. Nepobitna faktografija govori sve i izlišno je da je ovde ponavljamo. Ima i drugih istraživanja koja se bave ovim aspektom problema ukidanja autonomije Vojvodine.

4.

Kultura sećanja je, najprostije rečeno, nataloženo socio-kulturološko iskustvo. U pojedinačnoj i kolektivnoj memoriji. Bitan je, verovatno odlučujući faktor identiteta. Pojedinačnih i kolektivnih. Nacionalnih, verskih, jezičkih, zavičajnih, regionalnih, državnih. To iskustvo stalno je izloženo novim uticajima. Promenama. To je njegovo prirodno stanje. Spoljni uticaji su dominantni politički, ideološki, obrazovni, religiozni i kulturni trendovi. Karakter tih trendova utiče na kulture sećanja, na identitete i njihove rekompozicije. Ako zajednice imaju relativno miran razvoj, bez većih lomova dominantnih vrednosnih trendova, kultura sećanja, odnosno identiteti, nemaju većih turbulencija. I posledično tome, nemaju frustracija. I obrnuto. Turbulentna stanja i radikalne promene vrednosnih trendova izazivaju nespokoj i strahove. Ratni haos i brutalno razaranje bivše Jugoslavije izazvali su dramatičnu identitetsku konfuziju. Induvidualni i kolektivni identitetski košmar. Vulgarizacija vrednosnih trendova vulgarizuje kulture sećanja. Na našim prostorima srozavanjem u nacionalizam i šovinizam. U mržnju i netoleranciju. Što je legitimno vodilo u ratove i zločine.

U zadnjih četvrt veka vulgarizacija vrednosnih trendova drastično je pogodila Vojvodinu. Jogurt revolucija, ukidanje autonomije, raspirivanje populizma i nacionalizma, uvlačenje Vojvodine u bratoubilačke ratove, pri čemu je Vojvodina podnela najveći teret ogromnih troškova suludog ratovanja, dobrim delom je razorilo ranije obrasce ponašanja. To je uticalo na regresiju svih demokratskih vrednosti. Kako najveće nacionalne zajednice, Srba, tako posledično i drugih nacionalnih zajednica. Sada se kultura sećanja, identiteti, iščitavaju u radikalno novom ključu. Primitivno atikomunističkom, nacionalističkom, klerikalnom. Toleranciju je u velikoj meri zamenilo međuetničko podozrenje i netrpeljivost. Život jednih pored drugih. Dobri običaji su prezreni, a pojedinačna sociolno-kulturološka iskustva se redukuju na uskoetničke simbole nacije, vere, jezika. Uz ekonomsko propadanje, to je možda i najteža posledica ukinutog subjektiviteta Vojvodine.

Trendovi zadržavanja tutorstva nad Vojvodinom, nad njezinom tradicijom i kolopletom različitih sociološko-kulturoloških iskustava, nastavljeni su i posle Miloševića. To je izazov za intelektualnu, političku i kulturnu zajednice Vojvodine na koji se mora odgovoriti. Odgovoriti reafirmisanjem načela razboritosti, prosvećenosti i odgovornosti za uljudan život svih građana, bez obzira na prirodnu identitetsku različitost. Alternativa tome je život u bedi i poniženju. Smisao sadašnjeg antifašističkog angažmana je, pored podsećanja na istinski antifašizma NOB, stalna borba protiv poniženja i bede, koji stvaraju uslove za fašizaciju društva. Smisao je u zalaganju za ljudsko dostojanstvo i obnovu normalnog života slobodnih građana sa svim svojim različitostima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!