PAVLE RADIĆ: Trulež će nas iznutra razjedati

08 Apr 2016

Evropske integracije i „kočničari“

U senci predizborne kampanje – svakodnevnog presecanja vrpci, pompeznih polaganja temelja iznebuha obznanjenih investicija, melodramskih obilaska toaleta periferijskih škola, domova zdravlja, domova penzionera, valjda već trećeg svečanog otvaranja jedne iste policijske stanice na novosadskom Novom naselju – kao i u senci skandalozne oslobađajuće presude Haškog tribunala Vojislavu Šešelju – u javnosti su nekako skrajnute evropske integracije Srbije. A one su – uz gromoglasno najavljivanu „borbu protiv pljačke, korupcije i vladavine tajkuna“ – bile udarni adut SNS, Vučića i Nikolića, u osvajanju vlasti. Adut za zblanutu svetinu, koju sa šipkom u džepu, sa svojim tajkunima, sa svojim pljačkašima i propagandistima – naprednjaci prevode žednu i gladnu preko vode.

Ostavimo sada po strani potpuno kompromitovanu „borbu protiv korupcije i vladavine tajkuna“, kolonizaciju medijskog prostora, cirkuse sa polaganjem temelja najčešće smutnih ili fiktivnih investicija (šta bi sa brzom prugom Beograd-Budimpešta, sa efektima nove topionice bakra u Boru koja će navodno preporoditi čitavu istočnu Srbiju, sa obećavanim silnim prihodima „Er Srbije“, sa preporodom poljoprivrede ulaskom arapskih investitora na vojvođanska polja, sa dolaskom nemačkog kralja mesa…?). Pozabavimo se integracijom Srbije u EU, koja će, je li – slavodobitno je tvrdio Vučić početkom 2014. godine – biti brža i efikasnija od bilo koje novoprimljene članice EU do sada.

Pola od obećanog roka završetka pristupnih pregovora sa EU je prošlo. Šta je od zamašnog posla prilagođavanja zapuštenog društva standardima EU – postignuto? Otvorena su samo dva poglavlja, 32 (kontrola državnih finansija) i 35 (odnosi sa Kosovom). I to posle mnogo muke.

Uz uobičajana smutna medijska natezanja – u stvari skrivanja od javnosti pravih problema oko otvaranja novih pregovaračkih poglavlja – najavljivano je otvaranje 23. i 24. poglavlja do kraja juna. Kad ne lezi vraže. Što neko napisa na zidu: kad mi tamo, a ono međutim…

Hrvatska je – javljaju mediji – najavila da postoji mogućnosti da će Srbiji blokirati otvaranje poglavlja 23 do ispunjenja određenih uslova. Preciznije, dok Srbija ne promeni zakon kojim se proglasila (uzurpirala?) nadležnom za procesuiranje ratnih zločina na teritoriji cele bivše SFRJ, potom dok ne reši adekvatnu zastupljenost manjinskih nacionalnih zajednica (posebno Hrvata) u Skupštini Srbije, kao i dok ne obezbedi potpunu saradnju sa Haškim tribunalom. Potom je Tomislav Karamarko, prvi čovek Hrvatske iako mu se to ne vidi po funkciji – to donekle demantovao, podsetivši da Srbija mora da zadovolji standarde EU.

Šta reći?

Da desničarske nacionalističke oligarhije – političke, verske, (pseudo)kulturne, ine – u bilo kojoj od država nastalih na prostoru bivše SFRJ žele pakostiti jedni drugima, u to nema nikakve sumnje. Mržnja, pakost, zavist, zarobljenost mračnom prošlošću – opšte je mesto balkanskih nacionalizama. Zbog proteklih ratnih strahota, slednica bivše SFRJ naročito. U bolesno shvaćenom etnocentrizmu pakostiti projektovanim (arhi)neprijateljima gde god se može i koliko god se može. Bez obzira na vlastitu štetu što „region“ trune u očajnom stanju. U tom smislu ne bi čudilo da hrvatska vlast, ovakva kakva je sada, Srbiji bude svojevrsna prepreka na putu ka EU. Ali sigurno je da taj put od Hrvatske ne zavisi, već od drugih, moćnijih članica EU, i od Srbije pre svega.

Elem, više je nego licemerno krivicu za eventualnu blokadu Srbije na putu ka EU svaliti na aktuelnu desničarsku vlast u Hrvatskoj i tamo razgoropađeni kleronacionalizam. To liči samo na izgovor, i to više podseća na ono vreme kada su se nacionalizmi međusobno upotpunjavali, razmenjujući duple pasove i dajući jedni drugima argumente za opstanak i razvoj.

Srbija mora da zna da se sa manje-više miloševićevskim našminkanim bagažom ne može u EU. Sa licemernim odnosom prema nedavnoj ratnoj prošlosti – šminkanju ili samo guranju pod tepih zločinačke politike, neiskrenim odnosom prema žrtvama, prema susedima (naročito prema BiH), prema procesuiranju ratnih zločina (vidi „Izveštaj o suđenjima za ratne zločine tokom 2014. i 2015. godine“ Fonda za humanitarno pravo u Srbiji), prema manjinskim zajednicama (naročito albanskoj, bošnjačkoj, hrvatskoj), prema političkim konkurentima u Srbiji. Da aktuelna hrvatska vlast – kakva god da je, to je prvenstveno problem Hrvatske – nije sada postavila to pitanje, zar iko razuman misli da se pitanje vladavine zakona neće postaviti koliko sutra od drugih članica EU?

To što sada hrvatska desnica likuje i što se inati jer joj se pružila prilika (zar bi naši kleronacionalisti bili išta drukčiji da su u sličnoj prilici?), Srbiju ne oslobađa obaveze da se suštinski menja. Promena nije nešto apstrakno, nego vrlo konretno i vidljivo oslobađanje od zločinačkog nasleđa devedesetih, političkog, sudsko-pravosudnog, pseudokulturnog, pseudoverskog, pseudomoralnog… Zar je razumnoj Srbiji potreban bilo ko, pa i aktuelna vlast Hrvatske kakva god da je, da je na to podseća? Ako sami ne shvatamo da je istinsko oslobađanje od pogubnog bagaža devedesetih imperativ vlastitog dobra, onda od EU integracija nema ništa. Čak ako pod našim pritvornim ponašanjem hipotetički do njih i dođe, od toga nema sreće. Trulež će nas iznutra razjedati.

(Autonomija)