PAVLE RADIĆ: Trijumf zločinaca

14 Feb 2015

Slavljenje zločinaca je izrugivanje žrtvama

Kada nam se učini da nas nacionalističke gadosti više ničim ne mogu iznenaditi, uvek ubrzo shvatimo da smo se prevarili. Posebno “sjaje” gadosti jednojajčanih blizanaca, srpskog i hrvatskog nacionalizma. Jedan bez drugog ne može. Međusobno se hrane i regenerišu, međusobno dovode do ekstaze. Znamo kakve. I to jednako kafanski, uličarski, stadionski – koji, ako ima prilike, orgija po ratištima i stratištima – kao i onaj mnogo opasniji koji ga rađa, hrani i tetoši: nacionalizam situiran u nacionalnim elitama i institucijama. Akademski i institucionalni nacionalizmi zaštićeni su aurom akademizma i autoritetom institucija, dok se po uličarskom i stadionskom ponekad može demagoški, doduše blago, „udariti“. Naravno, ako pritvorni politikanti procene da od toga imaju koristi. Ne udara se previše, da se politikanti među elitom i u institucijama ne zamere „patriotskoj“ javnosti. Javnosti na obe strane se permanentno drže u „patriotskoj“ narkozi.

U moru „dijalektičkog jedinstva“ srpskog i hrvatskog nacionalizma, u njihovom „jedinstvu različtitosti“, izdvajaju se najnoviji primeri.

Najpre s jedne strane ovo…

Glavas za brisati

…pa odmah s druge strane ovo…

ovcara za brisati

Tako izgleda srpsko-hrvatski nacionalistički tuk na utuk, gadost na gadost. Sve je bajagi po zakonima, sve je institucionalno i proceduralno. Zločinci po odlukama sudova na slobodu, u javni nacionalistički cirkus, a žrtve služe – za izrugivanje. Neko će reći da je Ustavni sud Hrvatske – puštanjem Glavaša iz zatvora – otvorio zatvorska vrata zločincima sa Ovčare. Može i drukčije, u srpsko-hrvatskom (ili obrnuto, hrvatsko-srpskom) nacionalističkom „poravnavanju“, Šešelj na slobodi otvorio je zatvorska vrata Glavašu. Pa onda još i dalje, ono ranije vaše izazvalo je posle ono naše… Ludilu nema kraja. Ni sa jedne strane ludilo pošteno da se preseče, da se poštuju moralne norme i zločinci smeste tamo gde im je mesto. Da zločinci tamo gde treba da budu – u zatvorima – nemaju status ekstra povlašćenih ličnosti. Da ih po puštanju iz zatvora primitivna svetina ne dočekuje po trgovima, ne slavi s njima i tera bolesni inat istim takvim zadrtim susedima. Slavljenje zločinaca je izrugivanje žrtvama. I svog naroda i susedovog.

Alal vera pravosuđu i vladajućim moralnim normama gde se zločinci kažnjavaju najblažim zatvorskim kaznama, gde zločinci u zatvorima žive kao privilegovane ličnosti i mnogo pre vremena puštaju iz zatvora. Alal vera javnom moralu gde se na trgovima i prestižnim mestima slave zločinci. Teško normalnim građanima! Ponajviše teško preživelim žrtvama zločinačke torture i rodbini žrtava koje zločine nisu preživile.

Cirkus oko ratnih zločinaca na slobodi i prostakluk medija koji to prati nepovratno truje ionako kontaminirane ovdašnje javnosti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!