PAVLE RADIĆ: Teška nacionalistička artiljerija

01 Jan 2016

Da bi osvojili Vojvodinu, oni neće birati sredstva

Tokom varvarskog razaranja Sarajeva iniciranog od sadašnjih vlastodržaca Srbije i njihovih političkih očeva, Miodrag Miša Stanisavljević (Požega, 20. II 1941 – Beograd, 16. VIII 2005.) objavio je u „Republici“ pesmu „Srbi pišaju na Sarajevo“. Pisac, pesnik, dramaturg, kritičar, satiričar, kako je neko s pravom rekao, izuzetna pojava novije srpske književnosti – na lapidaran je način ogolio jednu od najvećih naših sramota.

Srbi pišaju na Sarajevo

Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.

Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?

Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.

I dok ponavlja „zemlja srpska, zemlja srpska”
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.

(Republika, maj 1994.)

Sarajevo je propatilo, ali se varvarima nije dalo. Zbog toga bi – zbog prkosa – stari i novi memorandumaši iz Beograda ili instalirani u Banja Luci i danas da se iživljavaju nad glavnim gradom BiH. Da ga makar politički opstruišu, kada ga već uz pomoć artiljerije nisu mogli posrbiti. Ili barem, duhovno i fizički dokrajčiti. Danas, oni koji su dovukli topove na brda i planine iznad Sarajeva i njihovi politički i ideološki sledbenici – kao i onda kad su granatama razarali grad – najviše zapravo govore o sebi, crtajući autoportret bahatih vlastoljubaca, punih mržnje i spremnih na sve.

Na sudbinu Sarajeva unekoliko podseća sudbina Novog Sada. Dakako, nije pristojno porediti strašno razaranje i velike žrtve Sarajeva sa sistematskim propadanjem Novog Sada, ali i jedno i drugo ima zajednički imenitelj, a to je urbicid. Dok se u Sarajevu pod granatama skoro četiri godine smrzavalo, gladovalo, patilo i ginulo, iz Novog Sada pod dominacijom zloduha nacional-šovinizma pristojan svet je uglavnom bežao, u unutrašnji ili spoljni egzil. Sudbine dva nekad bogata i na svoje načine osobena grada imaju još nešto zajedničko. U rđavom vremenu, o njima je odlučivao isti primitivni nacionalizam. O Sarajevu sve do Dejtona, a o Novom Sadu on “vodi računa” od jogurt revolucije do danas, uz skoro neznatne prekide. I jednom i drugom gradu ološ je želela da razori identitet. Sarajevo se s mukom i velikim ožiljcima otelo, Novi Sad se guši.

Izborna kampanja nezajažljivih SNS i SPS sa prilepcima, uveliko traje. Zadnjih dana obrušili su se na Novi Sad. Za njih je Banovina u kojoj nemaju vlast – crvena krpa. Najpre SNS: sednica glavnog odbora i veliki miting u SPENS-u sa ne zna se koliko autobusa iz unutrašnjosti Srbije, sa ne zna se kolikim troškom i na čiji račun. Potom SPS sa prilepcima Krkobabićem i Palmom u Srpskom narodnom pozorišu (SNP) svečano obeležava 25-godišnjicu osnivanja stranke koja je prouzrokovala strašne ratove i razorila jednu zemlju. Na velikoj sceni SNP šepurio se Ivica Dačić, prijatelj Miše Banane i Arkanove udovice i koga sve ne. Govori o slobodi, dostojanstvu i socijalnoj pravdi, veliča zasluge SPS za sve to, posebno za očuvano jedinstvo Srbije. SPS pod Miloševićem je stala aždaji separatizma u Vojvodini za vrat, zaključuje on. I tako dalje. Nakon pustoši koja je ostala iza tog nacional-staljinističkog kriminalnog pokreta tokom ovih 25 godina, našli su mesto gde će da dele moralne lekcije i šire vizije slobode i socijalne pravde. Isto važi i za Vučića. U urušenom i poniženom gradu obojica prkose onima koji su se stideli i stide zbog njihovih reči i dela, bahate se i besramno prećutkuju uloge partija kojima su na čelu za ovaj nazovi život kojim živi velika većina građana. Za nekada materijalno i duhovno bogate, a sada propale Novi Sad i Vojvodinu, Vučić i servilni mu Dačić prstom upiru na aktuelnu pokrajinsku vlast. A iz Beograda je opstruišu na sve moguće načine. Preko znamo kakvog sudstva, suspendovali su joj skoro sve nadležnosti.

Na novosadskim skupovima agresivnih manipulanata sve je groteskno. Scenografija, pozerstvo, gestikulacije, fraze… Miša Stanisavljević bi možda i ove groteske nazvao pišanjem po Novom Sadu, po Vojvodini, po zdravom razumu.

Jasno je da će se sve činiti – institucionalno ili vaninstitucionalno, kako je to i Milošević činio krajem osamdesetih – da se osvoji pokrajinska vlast. Da na čelo pokrajine dođe ili Mirović, ili Bajatović, ili slični njima. Kao i za vreme jogurt-revolucije, sredstva se neće birati, gaziće se duboko, po cenu ljudskih života.

(Autonomija)