PAVLE RADIĆ: Tanjug – od zvezda do blata i sramote

27 Nov 2015

Ne može se disati od smrada ratne prošlosti

Posle 72 godine Tanjug je, bar pravno, prestao da postoji. Ako majstori manipulacije, kojih kod nas ima za izvoz, ne nađu kakav „modus vivendi“ da ga post festum ne ožive. Zakonom o javnom inforisanju i medijima, do 31. oktobra trebalo je da se privatizuje, ali i pored dva javna poziva za prodaju – do toga nije došlo. Nije bilo zainteresovanih kupaca. Upućeni kažu da je u momentu gašenja imao 180 zaposlenih, da mu je u strukturi prihoda budžetska podrška iznosila oko 80 procenata, a vlastiti prihodi ubirani na komercijalnom tržištu – oko 20 posto. Dakle, komercijalno neodrživ. Dakle, nije neobično što nije bilo kupca. U profesionalnom smislu, avaj, još je manje održiv, što ga nije sprečavalo da bude nelojalna konkurencija drugim agencijama na tržištu (Beta i Fonet), koje su zbog Tanjugovog povlašćenog položaja bili na ivici nestanka.

Pravno, sve bi trebalo da jasno. Zaposleni treba da dobiju zakonom predviđene otpremnine, s tim što je menadžment propustio šansu da na vreme zaposlene pripremi za ovakav ishod i pripremi plan B. Propustio je da na vreme pokrene pitanje besplatne podele akcija zaposlenima, bez obzira što to njih, bar načelno, nije interesovalo. Nemar menadžmeta? Nezainteresovanost? Ili neki skriveni planovi u saradnji sa vladajućom nomenklaturom, da se naknadno nađe taj kod nas uvek mogući „modus vivendi“, koji će u novim uslovima i dalje obezbediti kreiranje politički upodobljene informativne stvarnosti. Ili možda jednostavno da se ugrabi nešto za sebe, neko ambasadorsko mesto, ili takonešto.

A na kreiranje politički upodobljene političke stvarnosti i sveo se rad Tanjuga od kad ga je Milošević stavio u svoj smrtnonosni zagrljaj, upregao u svoja propagandna kola, od kad je razoren njegov jugoslovenski identitet i nametnut srpski, nacionalistički. Od tada počinje njegov kadrovski i, posledično, profesionalni sunovrat, kompromitacija i blamaža. Uostalom kao i svega što su Milošević i srpski kleronacionalizam stavili pod svoju kontrolu. Malo šta se od te kompromitacije i blamaže do danas oporavilo, moralno i profesionalno rehabilitovalo. Pogotovo u informativnoj sferi. Na šta – deceniju i po posle Miloševića – danas liče štampani i elektronski mediji kojima smo trovani tokom devedesetih? Uz malobrojne izuzetke, profesionalni i moralni jad i beda. Dovoljno je pogledati ko danas uređuje svojevremene Miloševićeve trovačke medije, pa da i manje upućenima stvar bude jasna.

U javnosti su različita reagovanja na slučaj Tanjug. Ima dobronamernih, nostalgičnih reakcija, koji i pored svesti o profesionalnoj blamaži Tanjuga zadnjih decenija, žale zbog njegovog gašenja. U tome vide gašenje valjda poslednjeg simbola SFRJ. A ima i razumnih reakcija, koji upravo zbog uloge Tanjuga tokom najodvratnijih godina naših života, u njegovom gašenju ne vide nikakvu štetu. Štaviše – kad se već nije moralno i profesionalno oporavio – gašenje Tanjuga, ovakvog kakav je, smatraju okasnelom pravdom. Kad je nestala država na način kako je nestala, neka u istoriju idu i njezini kompromitovani simboli. Pogotovo oni koji su u žalosnoj sudbini Jugoslavije imali sramnu ulogu. Tanjug nije jedini. Tu je i bivša JNA, koja je dozvolila da je Milošević svede na batinu za svoj krvavi teror po bivšoj zemlji. Da je bilo sreće, njezine kompromitovane ostatke posle Miloševića trebalo je na neki način raspustiti i na novim vrednostima i simbolima ustrojiti profesionalnu vojsku Srbije. U bezbedosni servis ustrojen i kontrolisan po načelima sekularnog društva. To kao i štošta drugo nije urađeno, pa Vojska Srbije živi u smradu ratne prošlosti iz devedesetih ma koliko tu prošlost gurala pod tepih, ma koliko je prećutkivala. Za njenim osuđenim i neosuđenim čelnicima, za sadašnjim načelnikom Generalštaba – vuku se hipoteke ratnih zločina. Uz sva kvazipatriotska šminkanja i klerikalisanja, uz sav kič koji se oko nje stvara, to treba da uživa najveći autoritet u društvu? Žalosna nam majka!

Za naše ne samo sadašnje zaostale prilike, za naš nivo opšte i medijske kulture, Tanjug je prošao put od zvezda bukvalno do blata. Od uglednih novinarskih imena i priznate profesionalnosti, od međunarodnog prestiža – do opskurnih ličnosti na uredničkim pozicijama, slugeranjstva prostakluku i zlu, do profesionalne bede i kompromitacije. Od Miloševićeve zloupotrebe do danas se nije oporavio. Za to u njemu nije bilo ni snage, ni volje. Doduše – kao i u slučaju mnogih drugih kompromitovanih institucija, pogotovo medija – u tome nije imao podršku ni Miloševićevih naslednika. Skoro svima njima takav Tanjug je odgovarao. Najbolji kadrovi, oni koji nisu pristajali na beščašće, odavno su ga napustili. Ostali su očekivali da će doveka ostati na budžetskoj sisi, zauzvrat spremni da se brzo i bez problema upodobe svakom novom moćniku.

Da li će aktuelna vlast za Tanjug naći „modus vivendi“ održanja u životu, što su melodramski najavljivali sve između sebe tobože svaljujući krivicu zbog njegovog gašenja? Za sada je jedan iz nomenklature već registrovao njegovo ime u nerazgovetnom portalskom kontekstu. Da li je to samo prvi korak ka spašavanju profesionalno slabo upotrebljivih ostataka nekada poznatog simbola zemlje u kojoj smo živili? Ili individualni pokušaj tragikomičnog političara i njegovog poslovnog partnera, novokomponovanog pevača. Sve što je propalo, što se kompromitovalo i osramotilo, a nije imalo snage da se oporavi – bolje je da nestane. Novim ljudima i institucijama, koje su stvorili uglavnom oni što su začepljenog nosa pobegli iz Tanjuga, treba dati šansu i ne daviti ih nelojalnom konkurencijom spasavajući mrtvaca, u ovom ili onom vidu, našim novcima.

(Autonomija)