PAVLE RADIĆ: Tabloidne reforme

29 Nov 2014

Nema kraja zamajavanju javnosti

Rđava politika doterala je cara do duvara, pa se u strahu od bankrota države u zadnji čas pokušava nešto preduzeti. Okasnelo, nedovoljno i bez nužnih prioritetima, kažu ekonomski stručnjaci. Rezultati će po svoj prilici biti mršavi, nikakvi. Kao i kod svih silnih ranije najavljivanih reformi. Reč je o aktuelnom pokušaju sređivanja javnih finansija i sanaciji propale ekonomije Srbije.

Rešavanje kvadrature kruga – svođenja potrošnje u granice realnog, zarađenog – počinje smanjenjem penzija i plata u javnom sektoru. Vlast objašnjava da želi zaštititi socijalno najugroženije slojeve društva, pa plate i penzije do 25 hiljada dinara neće dirati. Kad je država svedena na prosjačke grane a mnoštvo građana na narodne kuhinje, logici zaštite najugroženijih na račun bolje zbrinutih građana, načelno se ne može prigovarati. Program reformi može se podržati samo uz nekoliko uslova.

Prvi je da je vlast iskrena i ne ostane na površnim merama. Da pored smanjenja plata i penzija kao oročene mere, preduzme suštinske promene u javnom sektoru, javnim preduzećima, preduzećima u „restrukturiranju“, poreskoj politici, poboljšanju investicionog ambijenta… Ali kako joj verovati kad ključne ministre (finansija i privrede) smenjuje kao na tekućoj traci, kad od jedne improvizacije srlja u drugu? Koliko se u neracionalnom korumpiranom sistemu uštedi na smanjenju plata i penzija za godinu dana, tajkuni u sprezi sa državnim bankama i političarima opljačkaju za pola godine, ako ne i za kraće vreme. A koliko je takvih sprega, koliko je kanala pljačke od lokalnih zajednica do vrha države? Šta je vlast – ova kao i prethodne – preduzela da to spreči, da bismo joj verovali? Samo u poslednjih par godina upropašćeno je nekoliko državnih banki, opljačkane su stotine milona evra i nikom ništa! Ko je osuđen, ko robija, je li pljačkašima konfiskovana imovina? Sve završava na povremenim populističkim predstavama, na medijski praćenim privođenjima, bez završenih sudskih procesa i konačnih presuda. Kako imati poverenje u tužilaštva i sudove kad se to dešava, kako verovati da su nezavisni? Smeju li se mediji – prvenstveno javni servisi – baviti tim problemima ili beže u estradizaciju i tabloidizaciju? Kad se pojavio, „Insajder“ je šokirao javnost, da bi ga moćnici iz senke preko tabloida izvrgavali ruglu i posle gurnuli u zapećak. Spomenute su pljačke preko banki, a gde su one preko privatizacija, fantomskih firmi sa sedištima po raznim ostrvima i svetskim destinacijama, preko špekulantskih stečaja, registracija i gašenja fiktivnih preduzeća, menjanja poslovnih računa… Šta reformska vlast – kako se samoimenuje – oko tog haosa preduzima? Na rešavanju tog pitanja polaže test verodostojnosti, evropske orjentacije, ali se ne vidi da se sa tim ozbiljno hvatita u koštac. Nisu li čuvene sporne 24 privatizacije – sa kojima je navodno počelo razmotavanje korupcijskog klupka Srbije – gurnute u stranu, nisu li pale u zaborav? Da li je i jedna od njih do kraja istražena i pravno sankcionisana ili je samo to služilo za pridobijanje političkih poena, zbog čega se nije bežalo ni od hapšenja, kako će se kasnije ispostaviti, nevinih ljudi?

Vratimo se smanjenju plata i penzija. Hoće li smanjenje biti pravično, neselektivno, ili će razni lobiji dovesti do toga da je država nekome majka, a nekom maćeha? Govori se o izuzeću od smanjenja takozvanih „nacionalnih penzija“ (Ljubomir Živkov je o tome odlično pisao na „Peščaniku“). Em su te penzije protivustavne, em će izgleda njihovi korisnici biti izuzeti od drugih građana koji su pošteno zaradili penzije. Hoće li od smanjenja biti izuzete plate na primer u vojsci i službama bezbednosti i penzije bivših zaposlenika u tim službama? Vojni penzioner izišao pred Vladu Srbije, malo pred TV kamerama vitlao pištoljem, pa se vojne penzije našle u javnosti kao zakinute, nedovoljne, ugrožavaju život vojnih penzionera. Ministar odbrane odmah je obećao da će se razmotriti rešavanje ugroženosti vojnih penzionera. A jesu li ugroženi drugi penzioneri? Šta bi bilo da neki penzionisani profesor ili lekar izađe pred vladu sa pištoljem u ruci jer je ugrožen zbog male penzije? Da li bi to privuklo toliku pažnju javnosti i bi li se obećalo da će se razmotriti ugroženost penzinera profesora ili lekara, novinara, montera, zavarivača, agronoma…? Ako se zna kolike su plate predsednika države, vlade, ministara, što se ne bi znalo kolike su plate u vosci, službama bezbednosti i kolike su penzije njihovih penzinera. Pa ako su male, neka budu izuzete od smanjenja.

Ako se plate smanjuju u zdravstvu, prosveti, predškolskim službama, hoće li biti smanjene i u svetim kravama Srbije – vojnoj (namenskoj) industriji, EPS-u, Telekomu, Srbijagasu, Pošti, Železnici… Hoće li biti smanjena budžetska davanja crkvi ili će bar javnost saznati njihov iznos, na šta se troše? Ako se plaćaju iz budžeta, može li se znati kolike su plate i prihodi sveštenika i hoće li i njima biti smanjivane po istim kriterijumima kao zaposlenih u javnom sektoru i penzionerima?

Ako pri smanjenju plata i penzija država nekom bude majka, a nekom maćeha, od reformi Srbije definitivno nema ništa. Još jedno licemerje i zamajavanje javnosti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!