PAVLE RADIĆ: Sve prećutane istine postaju otrovne

11 Nov 2012

Novi kulturtregeri već pokazuju za kakve vrednosti se zalažu. Počeli su proterivanjem latinice. Najavljuju borbu za ukidanje autonomije Vojvodine. Šta je sledeće na redu?

“Govorimo o tome vi najmudriji, iako je to loše. Ćutanje je gore. Sve prećutane istine postaju otrovne“, Fridrih Niče, “Tako je govorio Zaratrusta”

Odveć dugo se kod nas antifašizam nipodaštava. Prvenstveno, antifašizam Narodnosolobodilačke borbe (NOB) i temeljne vrednosti koje je NOB afirmisala. Odgovornost, solidarnost, jednakost u životnim šansama, briga za nacionalnu i versku jednakost, briga za skladan život svih građana bez obzira na razlike među nama. Jer razlike među ljudima su naša sudbina. Nipodaštavanje antifašizma NOB-a i njegovih vrednosti, poklapa se sa relativizacijom i guranjem pod tepih nedavne ratne prošlosti. Prećutkuje se i relativizuje ideologija koja je do tih ratova dovela. Prećutkuju se više od sto hiljada poginulih, više stotina hiljada ranjenih, izbeglih, izgnanih, obeskućenih. Mržnja i netrpeljivost su proizvele ratove i još uvek truju ljude. O tome se kod nas malo odgovorno govori. Ako se silom prilika i govori, onda se činjenice zamagljuju, falsifikuju, te prilagođavaju još uticajnim ideološkim očevima nacionalizma, dominantno nacionalističkoj politici i istoj takvoj kulturi. Zbog toga što ne pristaju na ideologije zla, na manipulacije i obmane, izuzetno poštujem organizatore ovog i sličnih skupova. Poštujem njihovu istrajnost u odbrani elementarnih moralnih načela, ljudskosti, uprkos društvenoj marginalizaciji i nacionalističkom proskribovanju. Poštujem, jer je reč o odbrani ljudskog dostojantsva. Jer šta je drugo bio naš, evropski i svetski antifašizam iz Drugog svetskog rata, kao i suprotstavljanje nacionalističkom ludilu i ratovima tokom pretposlednje decenije, nego odbrana dostojanstva i humanizma od zla? Od varvarstva. S tom razlikom da se kod nas, na našu sramotu, na antifašizam takoreći pljuje. Demokratska Evropa i svet ga smatraju jednom od svojih temeljnih vrednosti.

Razume se da odbrana antifašizma NOB-a od desničarskog klevetanja ne znači njegovu sveopštu nekritičku glorifikaciju. Ne znači prećutkivanje grešaka, kriza, ne znači previđanje pobedničke euforije na kraju rata, pojava samovoljnog deljenja pravde i osvete nad poraženima u kojoj je bilo nevinih žrtava. Ali jedna je stvar objektivno sagledavati NOB, njezine slobodarske domete i greške, a nešto sasvim drugo klevetati celu NOB, kako to već predugo rade desničari. Nacionalistička revizija NOB-a, laži o SFRJ i falsifikovanje istine o uzrocima zadnjih ratova i razaranju SFRJ su na žalost danas u drušvtu normalizovano stanje. Desničarsko-nacionalističke „istine“ su ušle u obrazovni sistem, u udžbenike i učionice, u amfiteatre, u kulturu. Živimo u kulturi nacionalističkih laži i falsifikata. Pa se oslobađanje zemlje od okupatora i kvislinga na kraju Drugog svetskog rata tretitira kao okupacija! Žali se što su kvislinzi poraženi, što su zajedno sa okupatorima pobegli kolaboracionisti čiju ideologiju nacionalisti danas revnosno zastupaju. Nedavni ratovi su ponovo pokazali o kakvim vrednostima i kakvoj ideologiji je reč.

Dilema je da li danas o fašizmu i antifašizmu, o Evropi i Srbiji, govoriti i podsećati na već pomalo klišeiziran način o političkom i socijalnom kontekstu sveta i Evrope pre osamdesetak godina, kad nastaju i kada se uzdižu fašističke ideje i pokreti? Treba li posle svega kroz šta prolazimo zadnjih decenija, fokus problema bavljenja zlom stalno držati usmeren na sad već prilično daleku prošlost? I ponajviše usmeren na druge. Ili je uz podsećanje na antifašizam iz Drugog svetskog rata nužno aktuelizovati naše vreme i kritički propitivati vlastita novija iskustva? Hoćemo li staviti ogledalo pred lice, pa se zapitati šta smo radili poslednjih decenija i dokle smo stigli? Hoćemo li se zapitati kakve su političke, materijalne i nadasve moralne posledice onog što smo činili? Po nas i po naše okruženje. Kad kažem mi, mislim na vladajuću ideologiju, politiku, kulturu, crkvu, njihove protagoniste i propagandiste. Naravno, poznavanje globalnih uslova nastanka i učinaka mračnih ideologija u tome će nam pomoći. Pomoći će nam poznavanje nastanka društvenih kriza, konfuzija, pojave i usponi populističkih pokreta i vođa, fenomena ostrašćenih masa, urušavanja institucionalnog reda, urušavanja demokratskih poredaka i razaranja morala. A o svemu tome govorimo kad govorimo o fašizmu, kad govorimo o svom i tuđem zlu. Starom ili novom, svejedno. Ako želimo živeti kao civilizovani ljudi, naše pojedinačno i kolektivno pamćenje mora negovati odgovornost prema usponu svakog zla, bilo globalnog poput onog iz Drugog svetskog rata, bilo našeg lokalnog, kakav je bio krvavi raspad bivše zemlje izazvan nacionalističkim ludilom. Pogotovo ne smemo ćutati pred vlastitim doprinosom nečovečnosti i bezumlju.

Nas, građane Novog Sada, moraju opominjati tragični događaji iz prošlosti ovog grada. Ne samo zlo počinjeno tokom Drugog svetskog rata, poput racija, progona i pogroma ljudi, bacanja ljudi pod led na Dunavu. Ne smemo zaboravljati užasnu sudbinu najvećeg broja naših nekadašnjih sugrađana Jevreja, masovno proganjanih i deportovanih u logore smrti. Možemo li ikada biti ravnodušni spram njihove katastrofe, naročito kobne 1944. godine? Kažem, nekadašnjih naših sugrađana Jevreja, kao da ih i ja rečju „nekadašnjih“ definitivno brišem iz ovog grada. A kažem zato, jer je od nekada brojne materijalno i duhovno bogate jevrejske zajednice, koja je ovom gradu dala nemerljiv materijalni i duhovni doprinos, koja je doprinela njegovom usponu, koja je uticala na njegov osobeni identitet, posle masovnih zločina i deportacija u logore smrti ostao tek skoro zanemarljiv broj. Mislimo o tome!

O zlu koje je u ovom gradu, u Bačkoj, Vojvodini, vladalo tih godina možda najbolje govori teška, skoro dokumentarna proza Aleksandra Tišme. I Danila Kiša. U njoj je takoreći sve. Prepoznatljiva imena i prezimena ljudi, gradski toponimi, ulice, zgrade… Ljudska muka i poniženje. Između ostalog, i Tišmina i Kišova literatura nas obavezuju da u svom vremenu, dakle danas i ovde, ne smemo biti ravnodušni prema onom šta nam se dešava. Ne smemo biti ravnodušni prema zlu, koje se skoro po pravilu uvek krije iza tobože neizbežnih pothvata za ostvarenje izvikanih nacionalnih i državnih pitanja. Odgovorni smo za raskrinkavanje primitivno određenih nacionalnih ciljeva, njihovih ideoloških očeva, političkih i vojnih realizatora, te bezočnosti njihovih propagandista. Odgovorni smo za bujanja nacionalizma, šovinizma, netrplejivosti, mržnje prema manjinskim nacionalnim i verskim zajednicama, prema političkim neistomišljenicima, prema slabima i nemoćnima. Ne smemo smetnuti sa uma da je većina, bilo nacionalna, verska, politička ili bilo koja druga, uvek odgovorna za manjinu. Tamo gde izostane briga većine za manjinu, gde se čak uspostavi teror većine nad manjinom bilo čime da se pravda, tu slobode i dostojanstva nema za nikoga. Tu je mesto patnje i poniženja.

Manipulacije populističkom ideologijom, kulturom, politikom, treba jasno imenovati i osuđivati. A povoda za to danas na žalost ima puno. Kako se recimo odnosimo prema nedavnim ratovima, masovnim zločininima, logorima? Prelazimo li preko toga kao da užasa nije ni bilo? Pristajemo li na propagandne laži očeva ratova, da je to bio građanski rat izazvan od, kako oni govore, svetskih moćnika, za čiju brutalnost su podjednako krivi svi narodi bivše zemlje? Može li se ćutati i saginjati glava pred spominjanjem Keraterma, Omarske, pred sramotom Srebrenice, pred spaljivanjem žena i dece u Višegradu? Tamo gde se danas na stratišu i pepelu žrtava, umesto memorijalnog kompleksa koji bi nas opominjao na zlo i sramotu, besramno pravi nekakav Andrić grad? Može li TV Novi Sad, javni servis koji plaćamo, od nas praviti moralne idiote, pa nam servirati panegirike o tom „projektu“, njegovom tvorcu i nacionalističkoj kamarili njegovih saslužiteljima? I dok se u Višegradu pompezno zatrpava politika zla estetikom koju je ta politika i iznedrila, dotle državni izdavač u Beogradu štampa u velikim tiražima propagandne laži jednog od očeva nacionalizma o bosanskom ratu i tobože tuđem veku. Možemo li ćutati pred sprdnjom sa žrtvama, sa osnovnim moralnim načelima, sa zdravim razumom? Sa šprdnjom sa nama.

Šta Dan antifašizma danas pretstavlja u Novom Sadu, kad se u njegovoj gradskoj vlasti nalaze i ideološki sledbenici Dimitrija Ljotića? U gradskoj vlasti su odbornici sa liste Dveri dobili resor kulture. Dakle, mogućnost da utiču i arbitriraju o temeljnim vrednostima grada, o njegovom duhu i identitetu. Zar ljotićevski svetonazor da arbitrira u stvarima duha i identiteta ovog grada? Nije li i to još jedan šamar Novosađanima, pored brojnih drugih? Novi kulturtregeri već pokazuju za kakve vrednosti se zalažu. Počeli su proterivanjem latinice. Najavljuju borbu za ukidanje autonomije Vojvodine. Šta je sledeće na redu? Jesu li na redu čistke iz gradskih institucija od naših sugrađana nesrpskih imena, nepravoslavne vere, ateista, nepodobne seksualne orijentacije? Jesu li na redu Srbi koji nisu po ljotićevskom kroju? Ne zaboravimo, u Nemačkoj su nacisti počeli sa spaljivanjem nepodobnih knjiga. Završili su masovnim zločinima i holokaustom. Šta bi na sve to rekao pisac Knjige o Blamu, Upoterba čoveka, Škole bezbožništava? Prevrće li se Aleksandar Tišma u grobu? Teško. Upozoravao je na vreme, kao i drugi razboriti građani, da će iz semena koje se široko i duboko sejalo devedesetih, iznići cveće od kojeg će itekako boleti glava. To smo i dočekali. Huligani i ulične falange kleronacionalista rođeni i stasali u zadnjih dvadesetak godina, pred kojima se povlači i država, nisu samonikli. To je cveće semena sejanog strašnih devedesetih.

Zlo je banalno. U početku takoreći smešno, farsično, pa ga ljudi i ne shvataju suviše opasnim. U kakvu se monstruoznost razvije kad se otme kontroli, istorija nas dovoljno upozorava. Za to smo danas ovde da na to upozoravamo. I neka niko ne misli da smo prestrogi, da preterujemo kad kritički gledamo na pojave kojima smo više od dve decenije savremenici.

Zlo koje proizvode ljudi je fenomen koji pluta kroz vreme i prostor. Ne zna se kad će se i za koga zakačiti, za koju zajednicu, narod, državu. Nema dobrih i loših rasa, naroda, navodno plemenitih i navodno genocidnih. Ko misli tako, rasista je i fašista. Postoje samo odgovorne i neodgovorne politike, prosvećene i odgovorne ili zločinačke ideologije. Koja će se ideologija i kakva politika pojaviti i prevladati u nekoj zajednici, narodu, državi, stvar je sticaja niza okolnosti. Jednom su neki narodi i države žrtve zla rđavih politika drugih naroda i država, drugi put se svojom rđavom politikom preobrate u zlo za druge. Antifašisti to znaju i ne generalizuju zlo i dobro kao genetske vrednosti bilo kojeg naroda.

Mimo opštih napomena i dilema vezanih za danas smislen razgovor o fašizmu i antifašizmu, o daljoj i bližoj prošlosti, o nama i drugima, recimo nešto o današnjoj Evropi. Antifašističkoj Evropi.

Istoričari najbolje znaju šta je Evropa, šta je njezina socijalna, kulturna i politička istorija. Istorija je to tek povremenih razdoblja mira između skoro neprekidnih ratova. Od Atlantika do Moskve i Volge, skoro da nema prostora kojeg ratovi nisu natopili krvlju i prekrili kostima ratnika. I mnogostruko više krvlju i kostima civilnih žrtava rata. Evropa, kolevka novovekovne prosvećenosti, iznedrila je izvanredna dostignuća u nauci, umetnosti, graditeljskom nasleđu, humanističkim vizijama slobode i dostojanstva. Ali je iznedrila i najmračnije ideologije modernog doba. Nećemo govoriti o genezi evropskih fenomena, o sjaju i bedi formiranja i uzleta nacija, nacionalnih kultura, nacionalnih romantizama, nacionalnih zanosa, što je vrlo često pretsoblje nacionalnog samoljublja, egoizma, nacionalizma, nacionalističkog ekstremizmima koji se skoro zakonito pojavljuje u kriznim vremenima. Jedinstvena po svom izvanrednom kulturnom i emancipatorskom usponu, Evropa je tokom istorije bila i mračna, brutalna, sklona velikim civilizacijskim padovima.

Današnja ujedinjena Evropa, Evropska unija, je antiteza vlastitoj rđavoj istoriji. Reklo bi se utopija, projekat nade. Bolje alternative za sada nema. Ipak, istorija Evrope upućuje na na opreznost. Ne na cinizam, zlovolju i pesimizam, nego na odgovornost da se misli o mogućim izazovima. Evropa o kojoj govorimo je pre svega zajednica davno zasnovanih različitosti i vizija zajedničke humanije budućnosti. Nacionalne, verske, istorijske, kulturne, ekonomske, mentatlitetske različitosti su bez obzira na evidentne probleme, za sada solidno harmonizovane. Šta treba imati na umu? Evropski narodi i države su relativno stari. Svaki narod ima već odavno utemeljen identitet, samosvest, memoriju, nacionalnu antroplogiju koja seže kao zasebna celina vekovima unazad. To je osobeno svojstvo Evrope. U svakom zasebnom identitetu žive mešavine realiteta i nacionalnih mitologema. Identitetska razuđenost Evrope je bogatsvo, ali u kriznim situacijama i mogući izvor obnove starih animoziteta. Reklo bi se latentna „bolest istorije“. Ona je sada primirena i loši istorijski virusi Evrope miruju. Da li trajno, ostaje da se vidi. O toj vrsti opreza u Evropi je reč.

Srbija nema alternativu priključenju Evropskoj uniji. Ako se naša politika i kultura opredele za samodovoljnost i dobrovoljnu izopštenost iz ujedinjene Evrope, postaćemo redak relikt evropskog naroda koji se isključio iz vremena, iz istorije. Nije reč samo o neminovnoj materijalnoj bedi i tavorenju u beznadežnom evropskom budžaku. Postaćemo žalostan primer kako izgleda društvo, narod, koje se zagubilo u vremenu i prostoru.

Trebamo li stalno govoriti o fašizmu i antifašizmu, o Evropi, o Srbiji, o Novom Sadu, o nama? Ne da trebamo, nego moramo. To nije govor o moralnoj apstrakciji, nego o konkretnom životu, o dobru i zlu. Moramo govoriti ako hoćemo biti civilizovani ljudi i civilizovano društvo.

(Govor na tribini posvećenoj Danu antifašizma održanoj u Skupštini AP Vojvodine 9. novembra 2012. godine)

Podelite ovu stranicu!