PAVLE RADIĆ: Sve prećutane istine postaju otrovne

11 Nov 2012

Novi kulturtregeri već pokazuju za kakve vrednosti se zalažu. Počeli su proterivanjem latinice. Najavljuju borbu za ukidanje autonomije Vojvodine. Šta je sledeće na redu?

“Govorimo o tome vi najmudriji, iako je to loše. ?utanje je gore. Sve pre?utane istine postaju otrovne“, Fridrih Ni?e, “Tako je govorio Zaratrusta”

Odve? dugo se kod nas antifašizam nipodaštava. Prvenstveno, antifašizam Narodnosolobodila?ke borbe (NOB) i temeljne vrednosti koje je NOB afirmisala. Odgovornost, solidarnost, jednakost u životnim šansama, briga za nacionalnu i versku jednakost, briga za skladan život svih gra?ana bez obzira na razlike me?u nama. Jer razlike me?u ljudima su naša sudbina. Nipodaštavanje antifašizma NOB-a i njegovih vrednosti, poklapa se sa relativizacijom i guranjem pod tepih nedavne ratne prošlosti. Pre?utkuje se i relativizuje ideologija koja je do tih ratova dovela. Pre?utkuju se više od sto hiljada poginulih, više stotina hiljada ranjenih, izbeglih, izgnanih, obesku?enih. Mržnja i netrpeljivost su proizvele ratove i još uvek truju ljude. O tome se kod nas malo odgovorno govori. Ako se silom prilika i govori, onda se ?injenice zamagljuju, falsifikuju, te prilago?avaju još uticajnim ideološkim o?evima nacionalizma, dominantno nacionalisti?koj politici i istoj takvoj kulturi. Zbog toga što ne pristaju na ideologije zla, na manipulacije i obmane, izuzetno poštujem organizatore ovog i sli?nih skupova. Poštujem njihovu istrajnost u odbrani elementarnih moralnih na?ela, ljudskosti, uprkos društvenoj marginalizaciji i nacionalisti?kom proskribovanju. Poštujem, jer je re? o odbrani ljudskog dostojantsva. Jer šta je drugo bio naš, evropski i svetski antifašizam iz Drugog svetskog rata, kao i suprotstavljanje nacionalisti?kom ludilu i ratovima tokom pretposlednje decenije, nego odbrana dostojanstva i humanizma od zla? Od varvarstva. S tom razlikom da se kod nas, na našu sramotu, na antifašizam takore?i pljuje. Demokratska Evropa i svet ga smatraju jednom od svojih temeljnih vrednosti.

Razume se da odbrana antifašizma NOB-a od desni?arskog klevetanja ne zna?i njegovu sveopštu nekriti?ku glorifikaciju. Ne zna?i pre?utkivanje grešaka, kriza, ne zna?i previ?anje pobedni?ke euforije na kraju rata, pojava samovoljnog deljenja pravde i osvete nad poraženima u kojoj je bilo nevinih žrtava. Ali jedna je stvar objektivno sagledavati NOB, njezine slobodarske domete i greške, a nešto sasvim drugo klevetati celu NOB, kako to ve? predugo rade desni?ari. Nacionalisti?ka revizija NOB-a, laži o SFRJ i falsifikovanje istine o uzrocima zadnjih ratova i razaranju SFRJ su na žalost danas u drušvtu normalizovano stanje. Desni?arsko-nacionalisti?ke „istine“ su ušle u obrazovni sistem, u udžbenike i u?ionice, u amfiteatre, u kulturu. Živimo u kulturi nacionalisti?kih laži i falsifikata. Pa se osloba?anje zemlje od okupatora i kvislinga na kraju Drugog svetskog rata tretitira kao okupacija! Žali se što su kvislinzi poraženi, što su zajedno sa okupatorima pobegli kolaboracionisti ?iju ideologiju nacionalisti danas revnosno zastupaju. Nedavni ratovi su ponovo pokazali o kakvim vrednostima i kakvoj ideologiji je re?.

Dilema je da li danas o fašizmu i antifašizmu, o Evropi i Srbiji, govoriti i podse?ati na ve? pomalo klišeiziran na?in o politi?kom i socijalnom kontekstu sveta i Evrope pre osamdesetak godina, kad nastaju i kada se uzdižu fašisti?ke ideje i pokreti? Treba li posle svega kroz šta prolazimo zadnjih decenija, fokus problema bavljenja zlom stalno držati usmeren na sad ve? prili?no daleku prošlost? I ponajviše usmeren na druge. Ili je uz podse?anje na antifašizam iz Drugog svetskog rata nužno aktuelizovati naše vreme i kriti?ki propitivati vlastita novija iskustva? Ho?emo li staviti ogledalo pred lice, pa se zapitati šta smo radili poslednjih decenija i dokle smo stigli? Ho?emo li se zapitati kakve su politi?ke, materijalne i nadasve moralne posledice onog što smo ?inili? Po nas i po naše okruženje. Kad kažem mi, mislim na vladaju?u ideologiju, politiku, kulturu, crkvu, njihove protagoniste i propagandiste. Naravno, poznavanje globalnih uslova nastanka i u?inaka mra?nih ideologija u tome ?e nam pomo?i. Pomo?i ?e nam poznavanje nastanka društvenih kriza, konfuzija, pojave i usponi populisti?kih pokreta i vo?a, fenomena ostraš?enih masa, urušavanja institucionalnog reda, urušavanja demokratskih poredaka i razaranja morala. A o svemu tome govorimo kad govorimo o fašizmu, kad govorimo o svom i tu?em zlu. Starom ili novom, svejedno. Ako želimo živeti kao civilizovani ljudi, naše pojedina?no i kolektivno pam?enje mora negovati odgovornost prema usponu svakog zla, bilo globalnog poput onog iz Drugog svetskog rata, bilo našeg lokalnog, kakav je bio krvavi raspad bivše zemlje izazvan nacionalisti?kim ludilom. Pogotovo ne smemo ?utati pred vlastitim doprinosom ne?ove?nosti i bezumlju.

Nas, gra?ane Novog Sada, moraju opominjati tragi?ni doga?aji iz prošlosti ovog grada. Ne samo zlo po?injeno tokom Drugog svetskog rata, poput racija, progona i pogroma ljudi, bacanja ljudi pod led na Dunavu. Ne smemo zaboravljati užasnu sudbinu najve?eg broja naših nekadašnjih sugra?ana Jevreja, masovno proganjanih i deportovanih u logore smrti. Možemo li ikada biti ravnodušni spram njihove katastrofe, naro?ito kobne 1944. godine? Kažem, nekadašnjih naših sugra?ana Jevreja, kao da ih i ja re?ju „nekadašnjih“ definitivno brišem iz ovog grada. A kažem zato, jer je od nekada brojne materijalno i duhovno bogate jevrejske zajednice, koja je ovom gradu dala nemerljiv materijalni i duhovni doprinos, koja je doprinela njegovom usponu, koja je uticala na njegov osobeni identitet, posle masovnih zlo?ina i deportacija u logore smrti ostao tek skoro zanemarljiv broj. Mislimo o tome!

O zlu koje je u ovom gradu, u Ba?koj, Vojvodini, vladalo tih godina možda najbolje govori teška, skoro dokumentarna proza Aleksandra Tišme. I Danila Kiša. U njoj je takore?i sve. Prepoznatljiva imena i prezimena ljudi, gradski toponimi, ulice, zgrade… Ljudska muka i poniženje. Izme?u ostalog, i Tišmina i Kišova literatura nas obavezuju da u svom vremenu, dakle danas i ovde, ne smemo biti ravnodušni prema onom šta nam se dešava. Ne smemo biti ravnodušni prema zlu, koje se skoro po pravilu uvek krije iza tobože neizbežnih pothvata za ostvarenje izvikanih nacionalnih i državnih pitanja. Odgovorni smo za raskrinkavanje primitivno odre?enih nacionalnih ciljeva, njihovih ideoloških o?eva, politi?kih i vojnih realizatora, te bezo?nosti njihovih propagandista. Odgovorni smo za bujanja nacionalizma, šovinizma, netrplejivosti, mržnje prema manjinskim nacionalnim i verskim zajednicama, prema politi?kim neistomišljenicima, prema slabima i nemo?nima. Ne smemo smetnuti sa uma da je ve?ina, bilo nacionalna, verska, politi?ka ili bilo koja druga, uvek odgovorna za manjinu. Tamo gde izostane briga ve?ine za manjinu, gde se ?ak uspostavi teror ve?ine nad manjinom bilo ?ime da se pravda, tu slobode i dostojanstva nema za nikoga. Tu je mesto patnje i poniženja.

Manipulacije populisti?kom ideologijom, kulturom, politikom, treba jasno imenovati i osu?ivati. A povoda za to danas na žalost ima puno. Kako se recimo odnosimo prema nedavnim ratovima, masovnim zlo?ininima, logorima? Prelazimo li preko toga kao da užasa nije ni bilo? Pristajemo li na propagandne laži o?eva ratova, da je to bio gra?anski rat izazvan od, kako oni govore, svetskih mo?nika, za ?iju brutalnost su podjednako krivi svi narodi bivše zemlje? Može li se ?utati i saginjati glava pred spominjanjem Keraterma, Omarske, pred sramotom Srebrenice, pred spaljivanjem žena i dece u Višegradu? Tamo gde se danas na stratišu i pepelu žrtava, umesto memorijalnog kompleksa koji bi nas opominjao na zlo i sramotu, besramno pravi nekakav Andri? grad? Može li TV Novi Sad, javni servis koji pla?amo, od nas praviti moralne idiote, pa nam servirati panegirike o tom „projektu“, njegovom tvorcu i nacionalisti?koj kamarili njegovih saslužiteljima? I dok se u Višegradu pompezno zatrpava politika zla estetikom koju je ta politika i iznedrila, dotle državni izdava? u Beogradu štampa u velikim tiražima propagandne laži jednog od o?eva nacionalizma o bosanskom ratu i tobože tu?em veku. Možemo li ?utati pred sprdnjom sa žrtvama, sa osnovnim moralnim na?elima, sa zdravim razumom? Sa šprdnjom sa nama.

Šta Dan antifašizma danas pretstavlja u Novom Sadu, kad se u njegovoj gradskoj vlasti nalaze i ideološki sledbenici Dimitrija Ljoti?a? U gradskoj vlasti su odbornici sa liste Dveri dobili resor kulture. Dakle, mogu?nost da uti?u i arbitriraju o temeljnim vrednostima grada, o njegovom duhu i identitetu. Zar ljoti?evski svetonazor da arbitrira u stvarima duha i identiteta ovog grada? Nije li i to još jedan šamar Novosa?anima, pored brojnih drugih? Novi kulturtregeri ve? pokazuju za kakve vrednosti se zalažu. Po?eli su proterivanjem latinice. Najavljuju borbu za ukidanje autonomije Vojvodine. Šta je slede?e na redu? Jesu li na redu ?istke iz gradskih institucija od naših sugra?ana nesrpskih imena, nepravoslavne vere, ateista, nepodobne seksualne orijentacije? Jesu li na redu Srbi koji nisu po ljoti?evskom kroju? Ne zaboravimo, u Nema?koj su nacisti po?eli sa spaljivanjem nepodobnih knjiga. Završili su masovnim zlo?inima i holokaustom. Šta bi na sve to rekao pisac Knjige o Blamu, Upoterba ?oveka, Škole bezbožništava? Prevr?e li se Aleksandar Tišma u grobu? Teško. Upozoravao je na vreme, kao i drugi razboriti gra?ani, da ?e iz semena koje se široko i duboko sejalo devedesetih, izni?i cve?e od kojeg ?e itekako boleti glava. To smo i do?ekali. Huligani i uli?ne falange kleronacionalista ro?eni i stasali u zadnjih dvadesetak godina, pred kojima se povla?i i država, nisu samonikli. To je cve?e semena sejanog strašnih devedesetih.

Zlo je banalno. U po?etku takore?i smešno, farsi?no, pa ga ljudi i ne shvataju suviše opasnim. U kakvu se monstruoznost razvije kad se otme kontroli, istorija nas dovoljno upozorava. Za to smo danas ovde da na to upozoravamo. I neka niko ne misli da smo prestrogi, da preterujemo kad kriti?ki gledamo na pojave kojima smo više od dve decenije savremenici.

Zlo koje proizvode ljudi je fenomen koji pluta kroz vreme i prostor. Ne zna se kad ?e se i za koga zaka?iti, za koju zajednicu, narod, državu. Nema dobrih i loših rasa, naroda, navodno plemenitih i navodno genocidnih. Ko misli tako, rasista je i fašista. Postoje samo odgovorne i neodgovorne politike, prosve?ene i odgovorne ili zlo?ina?ke ideologije. Koja ?e se ideologija i kakva politika pojaviti i prevladati u nekoj zajednici, narodu, državi, stvar je sticaja niza okolnosti. Jednom su neki narodi i države žrtve zla r?avih politika drugih naroda i država, drugi put se svojom r?avom politikom preobrate u zlo za druge. Antifašisti to znaju i ne generalizuju zlo i dobro kao genetske vrednosti bilo kojeg naroda.

Mimo opštih napomena i dilema vezanih za danas smislen razgovor o fašizmu i antifašizmu, o daljoj i bližoj prošlosti, o nama i drugima, recimo nešto o današnjoj Evropi. Antifašisti?koj Evropi.

Istori?ari najbolje znaju šta je Evropa, šta je njezina socijalna, kulturna i politi?ka istorija. Istorija je to tek povremenih razdoblja mira izme?u skoro neprekidnih ratova. Od Atlantika do Moskve i Volge, skoro da nema prostora kojeg ratovi nisu natopili krvlju i prekrili kostima ratnika. I mnogostruko više krvlju i kostima civilnih žrtava rata. Evropa, kolevka novovekovne prosve?enosti, iznedrila je izvanredna dostignu?a u nauci, umetnosti, graditeljskom nasle?u, humanisti?kim vizijama slobode i dostojanstva. Ali je iznedrila i najmra?nije ideologije modernog doba. Ne?emo govoriti o genezi evropskih fenomena, o sjaju i bedi formiranja i uzleta nacija, nacionalnih kultura, nacionalnih romantizama, nacionalnih zanosa, što je vrlo ?esto pretsoblje nacionalnog samoljublja, egoizma, nacionalizma, nacionalisti?kog ekstremizmima koji se skoro zakonito pojavljuje u kriznim vremenima. Jedinstvena po svom izvanrednom kulturnom i emancipatorskom usponu, Evropa je tokom istorije bila i mra?na, brutalna, sklona velikim civilizacijskim padovima.

Današnja ujedinjena Evropa, Evropska unija, je antiteza vlastitoj r?avoj istoriji. Reklo bi se utopija, projekat nade. Bolje alternative za sada nema. Ipak, istorija Evrope upu?uje na na opreznost. Ne na cinizam, zlovolju i pesimizam, nego na odgovornost da se misli o mogu?im izazovima. Evropa o kojoj govorimo je pre svega zajednica davno zasnovanih razli?itosti i vizija zajedni?ke humanije budu?nosti. Nacionalne, verske, istorijske, kulturne, ekonomske, mentatlitetske razli?itosti su bez obzira na evidentne probleme, za sada solidno harmonizovane. Šta treba imati na umu? Evropski narodi i države su relativno stari. Svaki narod ima ve? odavno utemeljen identitet, samosvest, memoriju, nacionalnu antroplogiju koja seže kao zasebna celina vekovima unazad. To je osobeno svojstvo Evrope. U svakom zasebnom identitetu žive mešavine realiteta i nacionalnih mitologema. Identitetska razu?enost Evrope je bogatsvo, ali u kriznim situacijama i mogu?i izvor obnove starih animoziteta. Reklo bi se latentna „bolest istorije“. Ona je sada primirena i loši istorijski virusi Evrope miruju. Da li trajno, ostaje da se vidi. O toj vrsti opreza u Evropi je re?.

Srbija nema alternativu priklju?enju Evropskoj uniji. Ako se naša politika i kultura opredele za samodovoljnost i dobrovoljnu izopštenost iz ujedinjene Evrope, posta?emo redak relikt evropskog naroda koji se isklju?io iz vremena, iz istorije. Nije re? samo o neminovnoj materijalnoj bedi i tavorenju u beznadežnom evropskom budžaku. Posta?emo žalostan primer kako izgleda društvo, narod, koje se zagubilo u vremenu i prostoru.

Trebamo li stalno govoriti o fašizmu i antifašizmu, o Evropi, o Srbiji, o Novom Sadu, o nama? Ne da trebamo, nego moramo. To nije govor o moralnoj apstrakciji, nego o konkretnom životu, o dobru i zlu. Moramo govoriti ako ho?emo biti civilizovani ljudi i civilizovano društvo.

(Govor na tribini posve?enoj Danu antifašizma održanoj u Skupštini AP Vojvodine 9. novembra 2012. godine)

Podelite ovu stranicu!