PAVLE RADIĆ: Stare mantre

04 Mar 2013

Radikalski žar ispod proevropske glazure

Ostavimo malo po strani Vučićevu tabloidnu borbu protiv korupcije, Dačićeve afere, pregovore sa Tačijem, nasrtanje centralista i nacionalista na Vojvodinu i dalju provincijalizaciju Novog Sada. Kamo sreće da iz borbe protiv korupcije i iz pregovora sa Prištinom proisteknu razumna rešenja, kamo sreće da prestanu nasrtaji na Vojvodinu i Novi Sad… Pogledajmo međutim malo manje atraktivne, a suštinski vrlo indikativne nastupe visoko pozicioniranih državnih funkcionera, koji dovode u ozbiljnu sumnju njihovo naprasno evropejstvo. To je ono što zabrinjava.

Radikalski maniri ministra pravde…

Zapretani radikalski žar ministra pravde Nikole Selakovića u javnim nastupima najčešće proplamsava. Uglađeni nastup treba valjda da demonstrira njegov nesporan profesionalni autoritet i posvećenost uspostavljanju pravnog i moralnog poretka Srbije. A kad god mu temperament nadvlada uglađenu pozu, iz njega progovara nepatvoreni radikal. Solidarisanje sa ekstremnim desničarima na protestnom skupu protiv nekih presuda Haškog tribunala i, posebno, na tom skupu ostrašćen populistički govor pred TV kamerama, pokazali su o kakvom evropejstvu ministra je reč.

U TV debati („Utisak nedelje“), ministar ignorantski prelazi preko pretnji ekstremnog nacionaliste Sonji Biserko. Navodno proevropskom ministru pravde jednako su ekstremne nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima i koje uživaju međunarodni ugled, kao i kleronacionalističke organizacije koje šire mržnju, netoleranciju i prave hajkačke spiskove. O hajkačkim spiskovima ekstremista ministar se nije jasno izjasnio. Prožet valjda posebnim osećanjima, radikalskim, prema pritvorenicima u Hagu osuđenim i onima kojima se još sudi za najteže ratne zločine, posećuje ih i obećava veću državnu brigu i materijalnu pomoć. A od dolaska na ministarsko mesto, ni jednim javnim gestom nije pokazao saosećanje sa žrtvama ratnih zločina i članovima njihovim porodicama. Nije posetio članove porodica otetih i pobijenih građana Srbije u Sjeverinu i Štrpcima. Na te zločine podsećaju samo nevadine organizacije koje se bave ljudskim pravima. Zato su meta javnih hajki i zato ih verovatno proevropski ministar svrstava u ekstremiste. Toliko o moralnim načelima proevropskog ministra pravde.

…i savetnika predsednika Srbije

Još „građani Srbije“ u Haškom tribinalu (kako to benigno zvuči!) nisu ni slegli utiske posle posete ministra pravde, evo im savetnika predsednika Srbije Srbije Olivera Antića. I on je „građanima Srbije“ izrazio podršku (verovatno i pozdrave predsednika države) i preneo nameru države da poveća brigu o njima. O intimusu Šešelju anegdotski opušteno priča, kako nije došao na susret jer je igrao šah. Savetnik nonšalantno podseća da protiv intimusa, koji se proslavio ratnim huškanjem, ima pozitivan šahovski skor.

No dobro, savetnika znamo od ranije. Niko, pa ni savetnik ne može prekoračiti svoju senku. Žalosno je da nije bilo nijedno pitanje novinara, da li možda predsednik, ili ako je predsednik suviše zauzet, možda on, savetnik, planira da obiđe i razgovara sa porodicama pobijenih građana Srbije iz Sjeverina i Štrpca? Je li možda država spremna da i o njima povede veću brigu i da im pruži materijalnu pomoć poput „građanima Srbije“ u Hagu? Nema novinara ili novinarke kojima bi to pitanje palo na pamet ni za ministra pravde, ni za savetnika predsednika. Toliko o profesionalnim i moralnim načelima novinara koji prate ministra i savetnika.

Paternalizam ne odumire

Pseudopatriotske mantre sa vidljivim radikalskim žarom demonstrirala je i direktorka Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Slavka Drašković. U intervjuu „Danasu“ pod farsičnim naslovom „Vučić vratio poverenje dijaspore“, ne kaže se kako je svemogući Vučić zapravo vratio poverenje dijaspore. Možda je filistarski naslov novinarska ili urednička kreacija? Bez obzira na apsurdnost naslova, direktora „visoke kancelarije“ (do skoro ministarstvo) na malo prostora demonstrirala je skoro sve stare i od ponavljanja izanđale paternalističko-nacionalističke stereotipe i prema Srbima u „regionu“ i, implicite, prema državama i društvima „regiona“. Kao da je prepisala stavove Čedomira Antića. Nije isključeno da su „izveštaji“ nacionalističkog Naprednog kluba osnov za stavove direktorke. Manipulativni paternalizam prema Srbima u bivšim jugoslovenskim republikama pre je okrenut ka vlastitim karijernim interesima, nego realnim problemima Srba tamo gde žive. Od takvog paternalizma beogradskih politikantskih sa visokim sinekurama, Srbe u „regionu“ itekako boli glava.

Treba pročitati navedeni intervju pa videti o kakvom pristupu problemima je reč. Evo nekoliko bisera: „U Srbiji ne postoji svest o stepenu ugroženosti našeg naroda u regionu. O tome prethodne vlasti nisu govorile. Rad države sa ovim delom našeg naroda je zapušten. Uvek se osećala potreba da se opravdamo ako se bavimo Srbima u regionu, pa su i malobrojne aktivnosti u ovom pravcu bile nedovoljno transparentne, što naravno uvek stvara dodatni problem…“ Ili možda stav da smo se do sada nedopustivo malo bavili problemima naših sunarodnika u regionu, jer su „ovoj zemlji bila važnija pitanja prava nacionalnih manjina u Srbiji nego prava Srba u regionu“. Ili: „Pitanja Srba u regionu našla su se ispred mene u svoj svojoj hitnosti i to prvog dana mog dolaska na dužnost. Predstavnici srpskih organizacija iz Crne Gore, Slovenije i iz Hrvatske kontaktirali su me i pitali da ih bez odlaganja primim. Oni su mi preneli osećaj da u regionu ‘gori’ i da se problemi ne rešavaju, već da se konstantno pojavljuju novi…“

Nije reč o tome da Srbi u bivšim jugoslovenskim republikama nemaju problema. Naprotiv. Posle užasnih ratnih iskustava imaju ih kao i svaka nacionalna i verska manjina u bilo kojoj državi u „regionu“. Reč je o tome da im izanđale pseudopatriotske matrice iz matične zemlje nisu donele nikakve koristi. Naprotiv. Poneko ceremonijalno okupljanje prikladnih predstavnika iz „regiona“ i dijaspore, slikanje sa domaćinima pred kamerama, fraze, trala, lala, la… Doviđenja do sledećeg susreta.

Za Srbe u „regionu“, kao i za svaku manjinsku zajednicu u bilo kojoj državi, suštinski je važno da se klone demagoškog dušebrižništva iz matičnih država. Od presudne je važnosti da se okrenu sebi i vlastitoj subjektivizaciji. Niko sa strane ne može to bolje od njih uraditi. Što je moguće samostalnije treba da neguju nacionalni, verski, kulturni i svaki drugi identitet i pri tome budu u širokoj komunikaciji sa matičnom državom i narodom. Ali kao samosvojni subjekat, a ne objekat kojim se manipuliše. Nije dobro da se getoiziraju, kao ni da se asimiliraju. To nisu civilizovana rešenja. Pravi modus je integracija u društva i države u kojima žive, negujući na normalan način svoj subjektivit. Tačno je da je za to nužna pretpostavka demokratski karakter države u kojoj žive. Ako to nije slučaj, što je u „regionu“ uglavnom slučaj, neka se demokratskim sredstvima bore za demokratski poredak tih društava i država. Mnogostruko je to za njih bolje, nego da budu objekt manipulacija politikanata-karijerista.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!