PAVLE RADIĆ: Stare mantre u ratu sa stvarnošću

28 Jul 2017

Kako iskoračiti iz sveta pogubnih opsena i iracionalnosti

Trezven razgovor i razuman odnos prema Kosovu (jednako kao i prema BiH) nasušna je potreba Srbije. Da je sreće da je tako bilo ranije – recimo pre tridesetak-četrdesetak godina – danas bi se ovde živelo kud i kamo normalnije, bez jada i histerije.

Da se radikal Vučić kojim čudom stvarno demokratski prosvetlio, njegov poziv na „unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji“ zaista bi bio znak razuma i nacionalne odgovornosti. Naravno, ako bi to prosvetljenje demonstrirao i delom – kad je reč o Kosovu da pre svih upravo on jasno i nedvosmisleno iskorači iz pogubnih nacionalističkih zabluda koje su izvor zla i bede. Da je Vučić demokratski ovo, da je ono… Ali nije, niti se demokratski prosvetlio, niti je prosvetljenju ma vidiku, naprotiv. Zato svaki njegov predlog – čak i ovako naizgled razuman da se najzad odgovorno razgovara o Kosovu, o budućnosti građana Srbije i Kosova – kod razboritih građana opravdano izaziva podozrenje, pa čak i podsmeh.

Vučićev poziv prilika je međutim da u Srbiji, štono se kaže, svaka zverka ponovo pokaže svoj trag. I pokazuje. Nacionalističke stranke (malo ih je koje nisu takve) već se pene – neće, je li, da se odreknu svetog Kosova i Metohije, neće da se odreknu preambule Ustava kojom su Kosovo i Metohija za svagda, je li, neopozivo deo Srbije. U fikciji ne samo Koštuničine preambule – na papiru i u nacionalističkim glavama – to je tako. A u realnosti… Ali ko ovde od iole većeg društvenog uticaja u zadnjih tridesetak godina uopšte uvažava realnost? Na mestima gde se donose po život sudbonosne odluke razboritih i odgovornih ljudi je malo, pa smo tu gde smo, na dnu Evrope.

Na Vučićevu zadatu temu odmah su se uskopistili nacionalisti svih fela. Među prvima se oglasio njihov najvažniji mentor i zaštitnik – Srpska pravoslavna crkva. Bez sumnje sa namerom da, umesto razboritosti, autoritetom mantije i tamjana odredi smer „unutrašnjeg dijaloga“ i predodredi većinsko opredeljenje njegovih aktera. (“Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti”, rekao je patrijarh.)

U kakvoj realnosti žive prvosveštenici SPC, kad nakon svega kroz šta smo prošli i prolazimo ponavljaju stare mantre i daju – hteli bi – zavetne obaveze? Zar zbog nacionalističkih tlapnji demagoga (nebitno da li pod mantijama ili u civilnim odelima) Srbija – i ne samo ona – treba da nastave ćorsokakom još dublje u mrak i berznađe? Zar sadašnjim generacijama, koje su se nažalost ne jednom lakomisleno povele za demagozima pa traće živote u bedi, nije dosta jada i čemera; zar i novim generacijama bešćutni demagozi treba da oduzmu budućnost? Patrijaršija oko toga izgleda nema nikakvih briga i dilema. O savesti i da ne govorimo.

Kad je reč o Kosovu, prvosveštenici teraju po starom (jednako destruktivno kao i prema BiH), pa šta košta, da košta. Ne brinu zbog sve veće reke iseljenika iz Srbije, iz nekada bogate a danas zbog njihovih vizija „srpske sabornosti“ – do bede dovedene Vojvodine; ne brine ih što Srbija demografski kopni, a pastva im je iz dana u dan sve manja. Zaštićena i tetošena sa svih strana, protežirana i mažena kao jelda neupitan svetonazorski i nadasve moralni autoritet srpstva; hijerarhijom i rigidnom ideološkom disciplinom iznutra osigurana od kritičkih glasova razboritih crkvenih ljudi – SPC zagubljena u vremenu i prostoru gusla li gusla stare nacionalističke bajke. Kao da se u zadnjih tridesetak godina baš ništa nije desilo, a nekmoli da obraćaju barem hrišćansku pažnju na kosti stradalnika koje se još vade sa nebrojenih stratišta „regiona“ – između ostalog i zbog njihovog doprinosa pada u varvarstvo. Nijednom se u Patrijaršiji – retko i u celoj jerarhiji, čast pojedinim stamenim i hrabrim vernicima – niko nije javno kritički osvrnuo na ponašanje SPC u strahotama i sramoti zadnjih decenija. Malo ko se tamo pošteno pogledao u ogledalo i kritički javno oglasio. Samoamnestirana SPC stalno bi da bude vrhovni nacionalni i moralni arbitar, stalno bi da je i u svetovnim stvarima njezina reč poslednja. A među klerom i u jerarhiji toliko nepriličnosti, sujeta, toliko ogrezlosti u hedonizam i srebroljublje; toliko bavljenja ispraznim manje-više politikantskim crkvenim ritualima kojima među slabo prosvećenim narodom grade sebi auru izuzetnosti, umesto da se bave jevanđeljizacijom i svedočenja vere delom, što bi crkvi valjda trebalo da bude osnovno poslanje.

Sigurno to neće biti pod Vučićem, ali Srbija će kad-tad morati da se razumno i hrabro pozabavi pitanjem Kosova (kao i BiH, čija je beda zakovana Dejtonskim sporazumom; srpski nacionalisti su pak zakovani za Dejtonski sporazum bez obzira što je on suštinski i protiv interesa Srba). Sa stanovišta budućnosti Srbije i srpskog naroda (i drugih naroda koji ovde žive dakako), to je, može se reći, odsudno pitanje. Ako će se društvo – oni koji imaju uticaj, moć, koji donose odluke – tim pitanjem baviti na stari način, ako će se zakovati za preambulu Ustava Srbije (ili kad je reč o BiH, za Dejtonski sporazum) – bolje da se time uopšte ne bave. Znamo kakve su posledice takve brige, predugo kusamo tu gorku čorbu.

Razumno je da Srbija prizna nezavisnost Kosova i pomogne njegov prijem u međunarodne institucije i evroatlanske organizacije. Razumno je da Srbija pomogne razrešenje gordijevog čvora BiH, tako što će uvažiti realne interese svih tamošnjih građana, tako što će podržati demogratsku građansku integraciju i novo funkcionalno ustrojstvo BiH. Ako bi Srbija tako postupila, bio bi to pouzdan znak da je konačno iskoračila iz sveta pogubnih opsena i iracionalnosti, da se okrenela budućnosti i dobrobiti svojih građana.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!