PAVLE RADIĆ: Sređena država ili pleme u agoniji?

13 Feb 2013

Većina je uvek odgovorna za položaj manjina

Izgleda da ne možemo bez međuetničke netrpeljivosti i zla nacionalizma. Poslednjih meseci ponovo su učestale vesti o obnavljanju nacionalističkih ekscesa u Vojvodini. Zbog učestalosti, vesti o tome sad već, na žalost, prestaju da budu uznemiravajuća novost. Postaju nešto na šta se ponovo navikavamo kao na „normalnu svakodnevnicu“. Da nije tako, tim pojavama bi bilo vidljivijeg javnog otpora. Prvenstveno tamo gde se takvi ekscesi događaju. Ali i u celom društu. U političkoj, kulturnoj, verskoj, u obrazovnoj, prosvetnoj i medijskoj javnosti. Pogotovo u versko-konfesionalnoj javnosti, što bi za naše prilike zbog uticaja verskih zajednica na raspoloženja građana, bilo od velike važnosti. A baš iz tog dela javnog života nema glasnog i jasnog oglašavanja i osude nacionalističkih ispada. Zašto se verski poglavari ili bar niže sveštenstvo, povodom takvih ekscesa ne sastaju i zajedno ne oglašavaju? Ili nacionalistički ispadi i netrpeljivost ne dodiruju „versko ćudoređe“?

Problemu narušavanja tradicije zajedničkog života kod nas se odavno ne pristupa na ozbiljan način. Tek kad nesređen i stihiji prepušten zajednički život eskalira kakvim ekscesom, problem je površno aktuelan u javnosti nekoliko dana. Potom se sve na brzinu zabašuri i strpa pod tepih. Do novih ispada. A upravo kroz odgovoran odnos i brigu prema zajedničkom životu, legitimišemo civilizacijsku zrelost.

Nacionalističko narušavanje građanskog mira manifestuje se u poslednje vreme u manjim sredinama, selima gde takvih ekscesa nije bilo ni u najmračnijem razdoblju devedesetih, bar ne javnosti poznatih, ali i u već hronično nacionalizmom obeleženim toponimima. Od Bikića Dola, malog sela u šidskoj opštini, do Temerina. U Bikić Dolu, gde živi dosta Rusina, nazivi sela na putarskim tablama ispisani rusinskim jezikom se precrtavaju i crtaju ocila. U Temerinu se nastavljaju obesni napadi na nacionalističkoj osnovi. Na poraznu mapu ugrožavanja građanskog reda nadovezuje se evo i Bečej. Sutra ko zna koje drugo mesto? O podrivanju tradicije zajedničkog života u Novom Sadu forsiranom srbizacijom, da se i ne govori. Na stranu što je to apsolutno protiv interesa srpske kulture, što je kompromituje, o čemu primitivni nacionalistički um nema pojma. U Bečeju su u večernjim satima napadnuti mladići, jer su pred obesnim nacionalistima govorili mađarski. U Subotici su takvi ispadi neretki. Na udaru su institucije Vojvodine, njezina autonomija i resursi. Kleveće se pokrajinska medijska infrastruktura, najprofesionalniji kadrovi i nezavisna novinarska udruženja. Javnoj hajci se izlažu pojedinci zbog nacionalnog porekla.

Poražavajuće je saznanje da se lako i brzo zaboravljaju užasi devedesetih, kad se u nacionalističkom ludilu pitalo skoro isključivo za ime, za veru, za naciju. Sve ostalo što ljude čini civilizovanim, bilo je drugorazredno. Oživljavanje nacionalističkog zla i ponovo navikavanje na njega, neminovno nas zadržava u bedi i poniženju. Uzroci navedenih pojava zaslužuju ozbiljne rasprave, a njihovo uklanjanje podrazumeva praktičnu delatnost. Pre svega institucija sistema, ali i aktivizam građana i građanskih udruženja.

Ovde je reč o ovlašnoj skici odgovornosti za nacionalističke ispade, odnosno odgovornosti i za neprirodno zahlađene odnos među nacionalnim i verskim zajednicama, čak i kad nema ulično-kafanskih ekscesa.

Ljudske zajednice su složeni socijalno-antropološki konglomerati sa različitim stratumima. Nacionalni, verski, jezički, politički, estetski, starosni, seksualni i ini. Taj aksiom određuje dinamiku unutrašnjih i spoljnih procesa zajednice. U sređenim zajednicma ti se procesi i interakcije civilizovano harmonizuju. Predmet su stalne brige zajednice. U protivnom, zajednica postaje nestabilan organizam bremenit tenzijama i sukobima. Način usklađivanja života sa različitostima unutar zajednice, pravi razliku između civilizovanosti i varvarstva, između plemena i društva. Koliko je kod nas raširena svest o tome?

Svako od nas je istovremeno pripadnik neke većine i neke manjine. Nacionalne, verske, jezičke, političke, seksualne, estetske… Kroz proces socijalizacije ljudi se uče da ono što ne želimo da nam se čini kad smo neka manjina, ne činimo drugome kad smo neka većina. Da ono što želimo od većine, kad smo manjina, pružimo manjini kad smo većina. U tim jednostavnim načelima sadržani su etički, verski i demokratsko-politički postulati emancipovanih pojedinaca i društava. Većina je uvek odgovorna za položaj manjine. Položaj manjina je najrealniji pokazatelj civilizovanosti svakog društva. Stvarni, a ne deklerativno-papirni položaj ispisan samo kao himera u zakonima, propisima, ustavu.

Sa stanovišta realnog života Vojvodine i Srbije, od prvorazredne je važnosti svest većinskog stanovništva o odgovornosti za položaj manjina. Dakle svest srpskog naroda o kulturološkoj složenosti i Vojvodine i Srbije. A upravo to nedostaje dominantnom primitivnom nacionalističkom umu, koji atakuje na Novi Sad i na autonomiju Vojvodine. Kako je srpska zajednica odgovorna za skladan život gde god je većina, globalno u Vojvodini, u Srbiji, lokalno u nizu gradova i sela, po istom principu su druge nacionalne zajednice koje su većina na regionalnom i lokalnom nivou odgovorne za položaj drugih nacionalnih zajednica koje sa njima žive.

Želimo li da Vojvodina i Srbija budu civilizovano društvo i sređena država ili pleme u agoniji? Ako želimo pristojan život zajednice u koju su na demokratski način integrisane sve različitosti i subjektiviteti (bez pokušaja asimilacije i gole prevlasti većine), ne možemo se prema složenosti Vojvodine i Srbije odnositi po logici primitivnog uma. To je prvorazredno kulturološko-civilizacijsko pitanje svih nas, pogotovo nas Srba koji smo većina. Oči svih drugih uprte su sa pravom u nas.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!