PAVLE RADIĆ: Srbija posle Vučića

19 Sep 2017

Šta je istinska alternativa beskrupuloznom autokratskom režimu?

Oni koji se nude kao alternativa beskrupuloznoj Vučićevoj svevlasti, kojoj će pre ili kasnije doći kraj, treba da se legitimišu na ključnim pitanjima na kojima je urušena i osramoćena Srbija.

O Vučićevoj beskrupuloznosti i pritvornosti, o njegovoj želji da potčini i ponizi sve oko sebe – razumni građani sa pravom i neprestano upozoravaju. U suspendovanoj javnosti, tamo gde je to bilo moguće sve je već manje-više rečeno i napisano. Neobuzdanom autokrati i njegovoj korumpiranoj partijskoj mašineriji do razložnih kritika stalo je međutim koliko do lanjskog snega. Ali zbog građanskog samopoštovanja, zbog toga da se vlastodršcima pokaže da se uprkos svakovrsnim šikanama svi građani ne mogu podjarmiti i ućutkati – treba neprestano ukazivati na svu pogubnost i katastrofalne posledice koje će Vučićeva politika ostaviti na ovo društvo.

Kritička javnost međutim mora voditi rasprave o celini naših žalosnih prilika – o neobuzdanoj i nekontrolisanoj vlasti koja bi da se cementira za večnost, ali i o nesrećnom bauljanju opozicije kojoj nedostaje modernih vizija i želje za suštinskom, programskom, a ne samo personalnom alternativom postojećem poretku. Jasno je da je opozicija (u koju naravno ne ubrajamo stranke koje samo izgiravaju opoziciju i koje su deo korumpirane piramide) izložena iscrpljujućem pritisku, ali joj to ne sme biti alibi da ne da odgovor na ključna politička pitanja.

Verodostojnost političkih i kulturoloških alternativa dugotrajnom truljenju društva (u kojem se na vlasti smenjuju korumpirani i nesposobni sa još još korumpiranijim i još nesposobnijim akterima), prepoznaje se na jednostavnoj proveri. Na njoj se razaznaju akteri koji nude suštinski drukčije programske vizije od aktera koji nude samo personalne alternative aktuelnom autokrati bez dovođenja u pitanje pogubnih nacionalističkih matrica, rodnog mesto neobuzdanih vlastodržaca i ešalona saslužujućih parazita. Samo od personalnih promena – što bi se reklo, od samo promene mašinovođe u srpskoj lokomotivi koja se odavno zagubila na slepom nacionalističkom koloseku – nema vajde. Bez radikalnog razaranja nacionalističkih niša srpskog društva iz kojih se korumpirano stoluje u politici, kulturi, crkvi – nema sreće i izlaska iz agonije. Nagledali smo se kako u svevlašće ogrezli Kurta sjaši, a uzjaši demokratskim frazama zagrcnut Murta, pa na isti ili sličan način kao i Kurta brani Miloševićevo nasleđe. Takozvane patriotske crvene linije.

Provera verodostojnosti isceliteljskih alternativa jednostavna je i ne trpi relativizacije tipa da, ali i slično. Možda je čitaocima zamorno, ali valja ponoviti elemente provere. Podrazumeva jasan stav prema:

– pojmu i praksi moderne države (trodeoba vlasti, nezavisnost institucija, nezavisnost regulatornih tela, slobodu javnog informisaja, univerzalno poštovanje zakona, sekularnost društva, tržišna privreda…);

– konstitucionalnosti Srbije, položaju Vojvodine u Srbiji, realno nezavisnom Kosovu;

– susednim narodima i državama, posebno s onima s kojima je srpski narod, instruisan iz beogradskih političkih, crkvenih i kulturoloških centrala, bio na ma koji način u ratu (vojnom, propagandnom, ekonomskom); iskrenost dobrosusedskih odnosa se kao lakmus papirom nepogrešivo pokazuje kroz odnos prema ratnoj prošlosti i – kad je o BiH reč – kroz odnos prema tamošnjoj paradržavi RS i njezinim do srži korumpiranim vlastodršcima;

– Evropi, evroatlanskim integracijama, SAD, Rusiji, Kini… Ne odnos prema ovom ili onom narodu – na šta se svode primitivna nacionalistička pojednostavljenja i podvale – nego odnos prema demokratskim i nedemokratskim režimima i državama.

Da bi provera verodostojnosti isceliteljskih alternativa uopšte imala smisla, javni akteri pre i iznad svega trebaju da pokažu jasan odnos prema Miloševićevom zločinačkom nasleđu, njegovim ideolozima i propagandistima, degenerisanoj kulturi artikulisanoj u vremenu zla, prema ratovima, zločinima i zločincima. Bez radikalnog otklona od tog malignog nasleđa nema niti može biti demokratske Srbije i njezinog moralnog ozdravljenja.

Koliko bi se javnih, ne samo političkih aktera u zapuštenoj Srbiji posle takve provere našlo na jednoj (otvorenoj, modernizacijskoj, kosmopolitskoj), a koliko na drugoj (zatvorenoj, ksenofobnoj, mistifikovano ruskopravoslavnoj) strani, nije teško naslutiti.

Za utehu je da, ma koliko konzervativni i ksenobobni, dominirajući stavovi građana nisu urođeni, nego ih formiraju kultura i elite. Nije za utehu da nam sa vladajućom kulturom i elitama nema brzog izbavljenja, što ne znači da treba odustati od borbe za pristojan život.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!