PAVLE RADIĆ: Srbija na (a)steroidima

04 Apr 2015

Od Vuka Jeremića do Aleksandra Vulina

Tokom službene medijske promocije nesrećnog Tadićevog šefa diplomatije Vuka Jeremića, govorilo se kako je „ofanziva srpske diplomatije“ koju ovaj kao sprovodi – između ostalog i posledica korišćenja „steroida u ishrani“. Koliko se dalo zaključiti, Jeremiću je to prijalo, jer je oduvek podsećao na čoveka koji se diči onim čega se pametan stidi. Hranilo je to njegov ego. Zbog slične medijske sveprisutnosti i bavljenja svim i svačim, usled neskrivene pretencioznosti, na steroide asocira i Vučićev proteže Aleksandar Vulin.

Ko zna kako na javnu scenu izvučen, Vuk Jeremić je dodeljenu mu funkciju ministra spoljnih poslova shvatio kao privatnu stvar, kao igračku. Otuda valjda silne nebuloze u spoljnoj politici, koje su Srbiju činile razrokom i raščerečenom na famozna „četiri stuba“. Uprkos frazetinama o „prijateljima Srbije na svim stranama sveta“, u suštini se radilo o našminkanoj verziji Miloševićeve spoljne politike okrenutoj ka Kremlju i tamošnjem moćniku. Nije čudo da su je podržavali Miloševićevi ministri spoljnih poslova Vladislav i Živadin Jovanović, ovih dana nezaobilazni konsultanti skoro svih medija informisanja (ko bi rekao da je uopšte bilo Petog oktobra).

Nezajažljive ambicije Vuka Jeremića – Tadićevim autoritetom promovisanog u vrh DS i na odgovorno ministarsko mesto – odmah su se okrenule ličnoj promociji. Na domaćem i na međunarodnom planu. Zbog medijskog spinovanja – te mlad, te diploma prestižnog američkog univerziteta, te nauljena fensi frizura, te, što je najvažnije, „patriota“ – u palanačkon ambijentu eto ga brzo sa visokim rejtingom. Sticajem okolnosti potom i na jednogodišnjoj funkciji predsedavajućeg Generalne skupštine UN. Beznačajna protokolarna funkcija u UN ovde je tretirana kao priznanje izuzetnoj spoljnoj politici Srbije i još više, tobože velikom međunarodnom ugledu Jeremića. Tipična provincijska samoživost. Šta je tamo i kako Jeremić radio, koga i kako je promovisao pod krinkom „promocije Srbije“, da ne spominjemo. Pristojan svet ovde se stideo zbog njegovih provincijalnih ispada. Skandal pre početka mandata u UN – zahtev za enormnim budžetom za sebe i brojni savetnički tim na teret poreskih obveznika Srbije – brzo je zataškan. Budžet je smanjen, ali za naše uslove, za efekte spikerisanja i ličnog Jeremićevog egzibicionizma, i dalje je ostao prevelik. Sa ove distance je jasno da je sve ovo bio Projekat Jeremić, a da je veliko pitanje ko je njime zapravo upravljao.

Kad je – između ostalog i zbog ovakvih kadrovskih promašaja – DS izgubila vlast i doživela sunovrat, Jeremić se povukao sa stranačke lađe koja tone i zauzeo „vanstranački“ položaj. S tim da dobro zna ko je vlast i kako se prema njoj zbog karijernih razloga treba ophoditi. Osnovao je NVO i posvetio se lobiranju za podršku kandidaturi za funkciju Generalnog sekretara u UN. Na tome radi i u zemlji – ne bi li ga vlada Srbije zvanično predložila – i u onom inostranstvu gde ima prođu.

Nakon raspada JUL-a, u kojem je bio visoki funkcioner, levičar ultranacionalista (?!) Aleksandar Vulin završio je u političkom društvu Miloševićevog ratnog huškača, takođe kvazilevičara Milorada Vučelića (eno ga sada zadužen za odnose sa medijima u sportskom društvu „Partizan“). Nelustriran – kao i toliki drugi iz maračnih devedesetih – čekao je i dočekao šansu da se uz bivše radikale ponovo dočepa javne scene, da se dočepa vlasti. Najpre na mestu šefa Kancelarije za KiM, a potom i na ministarskom mestu (resor za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja). Onako sav principijelan, kako i priliči „levičaru“ njegovog kova, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma teatralno je podneo ostavku na funkciju u jednoj TV emisiji uživo. Nije se slagao jelda sa potpisanim ugovorom. Ali, ali… Na „molbu“ Vučića ipak je ostao na funkciji da „završi započete poslove“. I završava ih do danas. Bez obzira što je jelda stalno u žurbi, u hitnji, među narodom, praćen TV kamerama, uvek je oran za javnu reč. Čas je u nekom staračkom domu, čas među osobama sa hendikepom, čas u nekoj domaćinskoj štali, čas među ugroženima i poniženima. Svima pruža reči utehe i nade. Pred kamerama ne zaboravlja brigu za sigurnost Vučića i njegove porodice, razobličava perfidne tajkunske i medijske zavere, prokazuje sumnjive NVO i pojedinace. Kad su u pitanju interesi Srbije i sigurnost premijera i njegove porodice, ne libi se da i regulatornim telima skreše u brk. Šta bre oni hoće? Jedva čeka da i susedima, posebno Hrvatskoj, Šešeljevim rečnikom čita lekcije. Onako julovski. Za pokazanu revnost od Vučića je dobio privilegiju – koju nemaju drugi ministri – da se bavi svim i svačim, nezavisno od svog resora. Usput zbrinjava instant članove svog Pokreta socijalista. Koliko li ih je zaposlio u javnom sektoru od kako je na vlasti? Zbog svega šta radi i kako radi, nije li i on na steroidima, poput generacijskog mu valjda kolege Jeremića?

Manji su problem steroidaši – beskrupuloznih karijerista ima svugde. Ni mentori koji vole marionete nisu glavni problem. Glavni problem je društvo u kojem ovakvi primerci uspevaju i izbijaju na vrh.

(Autonomija, foto: Andrew Burton/Getty Images)

Podelite ovu stranicu!