PAVLE RADIĆ: Spolja Evropa, unutra vladavina najgorih

17 Dec 2015

Kako se radovati otvaranju pregovaračkih poglavlja kad znamo ko je na vlasti u Srbiji?

Čak i dobre vesti, kojih je kod nas tragično malo, kod razboritih građana ne izazivaju očekivano zadovoljstvo. Dobra vest je otvaranje prvih pregovaračkih poglavlja Srbije sa EU, ali kako se radovati znajući s kim na vlasti imamo posla. Kako verovati onima koji imaju toliko mračne političke biografije, koji su činili toliko zla ne bi li nas istrgli iz Evrope i osramotili; zbog kojih toliko civilizacijski kasnimo. Razboriti građani pozdravljaju otvaranje pregovaračkih poglavlja, ali su skeptični jer znaju da naprasni evrofili – ovde, u Srbiji, gde se zapravo dokazuje evropejstvo, a u Briselu samo potvrđuje – ne stoje delima iza reči. Skepsu pojačavaju nepromenjeni vladajući ideološki klišei, višestruko kompromitovani kadrovi u politici, medijima, kulturi, SPC, u velikom delu nacionalnih institucija. Da i ne spominjemo široko i duboko instaliran Putinov antievropski lobi, koji sve čini da opstruiše evropski put Srbije. Ruski ambasador skoro da ne izbiva iz rezidencije Tomislava Nikolića. Ne propušta ni jednu priliku da je uz Putinu više nego odane Tomislava Nikolića i patrijarha SPC Irineja. Uvek je uz njih, uvek se čuju njihove usaglašene patriotske i bratske izjave.

Apsurd je što se vrlo važan događaj – otvaranje pregovaračkih poglavlja – mnogim građanima koji misle svojom glavom, čini kao danajski dar narodu kojim Vučić za sebe i kamarilu kupuje dodatno vreme na vlasti. Da nije tako, Vučić i kamarila pre svega bi se u Srbiji ponašali evropski. Na vlasti su, na ovaj ili onaj način, skoro četiri godine. Gde je za to vreme u Srbiji njihovo evropejstvo? Gde je poštovanje opozicije, institucija i procedura, slobodnih medija, NVO, gde je iskren odnos prema susedima, gde je suočavanje sa ratnom prošlošću? Naprotiv, čine sve suprotno, antievropski. U Briselu i pred evropskim političarima neukusno demonstriraju servilni proevropski gladac, a u Srbiji bahato demonstriraju nepromenjeni jadac: osionost, prezir opozicije i svakog kritičkog glasa, ignorišu institucije, šminkaju staru politiku, pritvorno se odnose prema susedima, potpuno ignorišu ratnu prošlost… Neko može reći da je sve to tačno, ali u ovako propaloj Srbiji – daj šta daš! Neko ima nade da će ih put ka EU valjda promeniti, prosvetliti. Kako se bahate skoro 4 godine koliko su na vlasti, mrka kapa! Konzervativne matrice, okorela demagogija i nezajažljiva volja za moć teško se menjaju. Takvi tipovi teško mogu pobediti sami sebe.

Iz ovako upropašćene Srbije, put u EU pretežak je i pod vođstvom najsposobnijih nekompromitovanih kadrova. Suviše je ovde nataloženog mraka, kriminala, korupcije, sprdanja sa zakonima i institucijama, nekontrolisanih sprega vaninstitucionalnih centara moći, neraščišćene zločinačke ratne prošlosti… Pod vođstvom onih koji su tome itekako doprineli, pod vođstvom višestruko kompromitovanih i nekompetentnih kadrova, taj put je skoro nemoguć. Takvi kadrovi zaziru od Evrope i njezinih standarda, kao što i civilizovana Evropa zazire od njih. Otuda skepsa građana koji ne podležu propagandnim lažima, koji misle svojom glavom. Kako u EU, kad na primer osuđenog ratnog zločinca koji se vraća sa robije najodaniji Vučićevi ministri na državnom dočeku kuju u zvezde, koji se javno sprdaju s pravdom i žrtvama? Skarednim veličanjem ratnog zločinca u stvari veličaju politiku koja nas je osramotila i izbacila iz Evrope, koja je porodila zločine i zločince, koja je dovela do ogromnih žrtava, svoju politiku.

Kako u EU kad sramotno poslušno pravosuđe po zahtevima nacionalističke politike rehabilituje kvislinge, kolabaracioniste i njihove ideologije? Može li se od takvog jadnog pravosuđa očekivati procesuiranje zločina iz zadnjih ratova, bez čega nema moralnog oporavka društva, nema njegove evropeizacije? Misli li iko ozbiljan da tu pravosudnu nadasve moralnu bruku EU ne registruje; da EU to bedno licemerje – suprotno svemu onom što obuhvata recimo Poglavlje 23 pristupnih pregovora – smatra našom internom stvari? Već samo to, slavljenje ratnih zločinaca, farse sa rehabilitacijom kvislinga i kolaboracionista iz Drugog svetskog rata – da ne nabrajamo dalje, ima toga rđavog još puno, dovoljan je dokaz licemerstva proevropske politike naprednjačke vlasti. Doduše, u rehabilitaciji kvislinga, kolaboracionista i njihove ideologije ni prethodne vlasti nisu nevine. Štaviše, one su i pokrenule tu srpsku sramotu. Jedan ne baš običan član DS, istoričar Bojan Dimitrijević – nekada valjda savetnik Borisa Tadića – i danas je na tom polju više nego aktivan. U pledoajeu za rehabilitaciju Milana Nedića (TV N1, Pressing) besramno tvrdi da Nedić ne snosi krivicu za pogrom Jevreje u Srbiji, posebno u Beogradu. Po njemu, krivi su isključivo Nemci. Tvrdi – dotle ide sramotno ponašanje – da su se Jevreji sami dobrovoljno javljali u sabirni centar, jer su ih na to javnim proglasom pozvali Nemci po okupaciji Beograda. Od njegove skandalozne tvrdnje, koliko je autoru ovog teksta poznato, DS se nije javno ogradila. Štaviše, dotični agilni zagovornik rehabilitacije kvislinga i kolaboracionista je na nekakvoj izbornoj listi DS u Beogradu. Šta uopšte reći posle ovog?

Ma koliko tragično zakasnio i ma koliko EU danas imala problema, put Srbije u EU je nasušna potreba. Sve drugo je nastavak agonije. Kako Srbije, tako i regiona koji još nije deo EU pre svega zbog uticaja Srbije na njega. Posebno zbog uticaja na BiH. Da li je taj put sa ovim i ovakvim vlastima i kadrovima moguć, da li takve vlasti imaju realnu alternativu, ostaje nam da vidimo. Ko dočeka, naravno.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!