PAVLE RADIĆ: Raspada li se ratni episkopat SPC?

14 May 2013

Ogrešili se i o božije i o zemaljske zakone

Nehrišćansko istupanje mitropolita Amfilohija Radovića i penzionisanog vladike Atanasija Jevtića na mitingu protiv briselskog sporazuma Beograda i Prištine, samo su poslednji u nizu skandaloznih događaja koji potresaju Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) i koji je dubinski kompromituju. Premnogo se ružnih stvari događalo i događa u SPC tokom poslednjih decenija, a one su trpane pod tepih. Dok se, evo, nije doteralo cara do duvara i “stalo na pogrešan kamen”.

Patrijaršija i episkopat, predugo omamljeni iluzijama o neupitnom moralnom (duhovnom) i nacionalnom autoritetu, tvrdoglavo su ignorisali brojne nehrišćanske ispade u svojim redovima. Od parohijskog, eparhijskog, pa evo i svecrkvenog značaja. Najpre je s kraja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ne samo izostalo distanciranje od nacionalističke histerije izmanipulisanih masa, nego je u njemu učestvovao velik broj članova običnog klera i episkopa. Umesto pastirske brige i opominjanja na sveljudske vrednosti hrišćanstva, umesto poziva na razum u vreme uzavrelih strasti, veliki broj pripadnika crkve ostrašćenih antikomunizmom i nacionalizmom učestovao je u širenju najpre nacionalističke, a potom i ratne histerije. I iluzija velikodržavnih projekata. Ako i nisu javno podržavali ratove, Patrijaršija i ratni episkopat nisu im se nedvosmisleno ni suprotstavljali. Stalnim prisustvom na ratištima i blagosiljanjem političkih i vojnih ratnih vođa, skoro redom suđenih za najteže ratne zločine, blagosiljanjem nesrećne sirotinje mobilisane pod oružje zarad sumanutih ratnih ciljeva, crkveni velikodostojnici i sveštenstvo nedvosmisleno su davali podršku ratu. „Crkva je uvek uz svoj stradalni narod“. Sic! Nije ih stvarno interesovala patnja naroda na svim zaraćenim stranama. Nisu ih interesovale masovne pogibelji i širenje mržnje među sluđenim narodom. Sve se demagoški, nehrišćanski, pravdalo da je „crkva uvek uz svoj narod“. Izvorno poslanje crkve, svih crkvi i verskih zajednica, nije da „uvek budu uz svoj narod“. Valjda im je zavetna obaveza da uvek, i uprkos svemu, budu uz hrišćanski, odnosno neki drugi verski nauk. Šta sa stanovišta istinske vere znači opredeljenje da se „uvek bude uz svoj narod“? Nije li nebrojeno puta ovaj ili onaj narod, izmanipulisan kakvom ideologijam, srljao u avanturizam i propast? Istorija je prepuna takvih primera. Nisu li verske zajednice, pa i SPC, u duhovnoj obavezi da pre i iznad svega uzdižu moralne vrline, bogoljublje i čovekoljublje, nasuprot avanturističkih političkih projekata? Opominje li ih Hristovo stradanje u Jerusalimu i pouka da se ostane privržen veri i poslanju, uprkos tome da su ga se po izdaji odrekli i učenici i izmanipulisana svetina koji su ga pre suđenja slavili?

Kad se posrnulo u etnofiletizam i nacionalističko politikantstvo, kad se nekritički stalo uz rat i ratne bestijalnosti pod izgovorom da se staje „uz svoj stradalni narod“, kad je zaboravljeno hrišćansko zaveštanje da su svi ljudi braća i sestre u Hristu, desilo se šta se desilo. Iza javnog zagovaranja brige za „stradalni narod“, iza pravdanja „ratova koji su nam nametnuti“, iza hodočašća ratištima i blagosiljanja svega što je nosilo srpsko znamenje, čak i ratnih zločinca, počelo je urušavanje i duhovna kompromitacija SPC. Njezino pastirsko poslanje i duhovna krepkost počeli su gubiti verodostojnost, uprkos javno isticanom velikom ugledu, što su isticali, širili i šire prekonoć umnoženi novovernici po medijima i javnim institucijama. SPC su ozbiljno počeli nagrizati slavoljublje i srebroljublje, raskalašnost i bahatost, sujete i prikrivani unutrašnji raskoli. Slabilo je bogoljublje i čovekoljublje. Slabilo je eshatološko učenje, a bujalo primitivno politikantstvo. U katehizisu, u veronauci, umesto istinske teologije, umesto egzegeze svetih spisa i izučavanja eklezijanskog iskustvu, uzdizani su verska neukost i misticizam. Religijsko iskustvo usmeravano je na obrede i idolopoklonstvo. To je bilans ratnog episkopata SPC, koji se evo na naše oči raspada pod teretom gomilanih prikrivanih sagrešenja.

Treba li nabrajati mitropolite i vladike koji su se, smemo li reći, ogrešili i o božije i o zemaljske zakone? Od puškomitraljesca sa slavonskih ratišta i sadašnjeg neprikosnovenog gazde Mileševe Filareta, preduzimača Artemija, ljubitelja bogoslova i mladih đakona Pahomija i Kačavende, do slavoljubivog mitropolita Amfilohija koji bi ako ne da nadiđe slavu Njegoša, ono bar da se sa njim izjednači. Lakše bi bilo imenovati one koji se nisu obrukali i posrnuli u grehu. O nižem sveštenstvu, monasima, đakonima, članovima crkvenih odbora i običnim vernicima, naročito prekonoć postalim vernicima, ne treba ni govoriti.

Posle gorkog iskustva sa ratnim episkopatom SPC stasalog u usponu i egzalataciji nacionalizma, umesno je govoriti o obnovi episkopatima nekompromitovanim članovima. Ima li SPC za to snage? I još važnije pitanje, ima li u SPC sveštenstva koje je spoznalo prave uzroke problema koji opterećuju crkvu? Ima li među mlađim sveštenstvom onih koji znaju čitati znake u vremenu? Dobro bi bilo da ih ima i za SPC i za njezine vernike.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!