PAVLE RADIĆ: Progutane vojvođanske milijarde  

04 Jul 2015

Kako se Vučić sprda sa nama

Nenad Čanak je na sednici republičkog parlamenta (2. jula), tražio od ministra finansija Dušana Vujovića da precizira kada će biti organizovan sastanak (predstavnika republičke i pokrajinske vlade) na temu dugovanja republike Vojvodini. „Promptno“ mu je odgovorio ne prozvani ministar nego nesrećni i sveznajući Aleksandar Vučić. „Republika ne duguje ni jedan jedini dinar Vojvodini, niti bilo kom delu svoje teritorije.“ Predstavnici Vlade će – nastavio je autokrata – o Zakonu o finansiranju Vojvodine razgovarati u najskorijem roku, a to znači u toku jula. Znalci Vučića znaju da je to „malo sutra“. Posle Vučićevog urbi et orbi po pitanju prigovora iz Banovine, hajde, majčin sine, sada da neko u republičkom parlamentu, u nadležnim republičkim institucijama, u medijima, u stručnoj javnosti – posebno u Beogradu, gde se odlučuje – počne da se bavi ovim pitanjem. Ko da se suprotstavi Vučićevom sprdanju s Vojvodinom?

Reagovao je Pokrajinski sekreterijat za finansije i negirao Vučićev kategorički stav da se Vojvodini ništa ne duguje. Zbog nepoštovanja člana 184 Ustava Srbije, republika duguje pokrajini na godišnjem nivou oko 40 milijardi dinara. Ali za poslušne medije i analitičare Vučićev stav je pak neporeciva istina, a prigovori iz pokrajinske vlade samo su, jelda, politikantska ujdurma. Manipulativni Vučićev odgovor nepisana je instrukcija kvazimedijima i analitičarima, da se nadugačko i naširoko bave „korumpiranom i kriminalnom pokrajinskom vladom i Pajtićem, koji su upropastili Vojvodinu“.

Vučić nije prvi koji ne poštuje Ustav Srbije, ne samo kad je reč o ponižavanju Vojvodine. On nastavlja praksu političkih moćnika koji su u Beogradu pre njega imali vlast u rukama. Sa više bahatosti i nadmenosti – ako ne od Koštunice, onda od Tadića – Vučić nastavlja njihovim putem.

Ni predstavnici aktuelne pokrajinske vlade, naročito oni iz DS, kad je reč o ignorisanju problema Vojvodine, nisu bez greha. Dok su u Beogradu stolovali Koštunica (u kohabitaciji sa Tadićem) i Tadić – kad je reč o kršenju Ustava po pitanju finansiranja Vojvodine – bili su više nego kooperativni svojim beogradskim centralama. I njihovom osionom centralizmu. Kad se ćurak okrenuo naopako, kad je sva vlast prešla u Vučićeve ruke, u kritici kršenja Ustava i zaštiti interesa Vojvodine postali su glasniji. Avaj, kasno. Propustili su ranije prilike da se problem nipodaštavanja Vojvodine postavi kudikamo ozbiljnije. Propuštene su prilike da se sve političke opcije, pa i DS – kad je reč o tretmanu Vojvodine – isteraju na čistinu. Je li sadašnja DS iz toga nešto naučila?

U fokusu Vučićeve sprdnje (i njegovih čauša iz Novog Sada) je opstrukcija legitimne pokrajinske vlade. Dovoljno je pogledati i oslušnuti galeriju likova koji su se obrušili na pokrajinsku vladu, pa zaključiti o kakvoj „alternativi za oporavak Vojvodine i vraćanje dostojanstva njezinih građana“ je reč. Dok se sprdaju s pokrajinom i njezinom vladom, nastavlja se uzurpacija ekonomskih resursa Vojvodine. Slučaj „Elekrovojvodine“ je trenutno najdrastičniji primer. Verovatno ne i poslednji. Šta je nego sprdnja, kad Vučić oduzima kasu „Elektrovojvodini“ i upravljanje vojvođanskim elektrodistributivnim resursima, a zauzvrat velikodušno pristaje da Novi Sad bude sedište famoznog Dispečerskog centra EPS.

Milošević je svojevremeno – gaseći i otimajući pokrajini solidno Železničko transprtno preduzeće Novi Sad, priključujući ga gubitaškom ŽTP Beograd – tvrdio da se to radi „zbog racionalizacije i smanjenja troškova poslovanja“. U slučaju otimanja „Elektrovojvodine“ slično tvrdi Vučićev direktor EPS. Uzurpaciju vojvođanskih elektrodistributivnih resursa pravda „potrebom modernizacije i korporizacije EPS“. Sva infrastruktura će – objašnjava partijski postavljen direktor – jelda i dalje ostati gde je i sada. Ne govori gde će biti kasa i gde će se odlučivati o tim resursima. Kako izgledaju resursi i infrastruktura kad im se oduzme kasa i upravljanje, govori propalost i zapuštenost kompletne železničke infrastrukture u Vojvodini. Čeka li slična sudbina i infrastrukturu elektrodistribucije u Vojvodini, sad kad su joj oduzeti kasa i upravljanje?

Dokle god u političkom Beogradu stoluju nacionalisti i centralisti, dokle god u Banovini i oko nje budu raspoređeni njihovi čauši, uzurpacija ekonomskih resursa, ne samo Vojvodine, neće prestati. Otimačina resursa Vojvodine je najdrastičnija, jer se u Vojvodini u odnosu na druge delove Srbije, najviše moglo oteti. Da bi otimačina bila lakša, da bi se građanstvo sludilo, spinuju se politikatski sukobi i manipulacije.

Problem nije samo u političarima. Ako upropašćavanje Vojvodine ne smeta većini njezinih građana, ako većina pristaje da ih se laže i pljačka, ako na to pristaju pokrajinske institucije, univerzitetska i kulturna javnost, onda nam život neće krenuti nabolje. Bez raširene građanske svesti nema, niti će biti Vojvodine kao evropske regije pristojnog života iz koje se ne beži. Ako te svesti nema, onda je skoro svejedno ko iz Beograda kroji naše sudbine.

Da se ne ogrešimo o Beograd u širem smislu i njegove građane, koji jednako trpe posledice višedecinijske politike populista, smutljivaca i nacionalista, koji su nam zaskočili na grbaču i ne silaze. Beograd, njegov identitet i građani, na svoj način žrtve su istog ludila i neodgovornosti.

(Autonomija)