PAVLE RADIĆ: Postgenocidne konsultacije

15 Jul 2014

Susret Vučić-Dodik

Zabašuriti godišnjicu genocida u Srebrenici koja se obeležava u celoj Evropi, izuzev u Srbiji i Republici Srpskoj (RS), navodnim izjavama turskog premijera Erdogana, koje niko ne dokumentuje – najnovije je politikatstvo srpskih medija i političara. Sa obe strane Drine. „Vaše pravo da znate sve“ prenosi zdravo za gotovo ovdašnje medijske interpretacije spornih izjava, koje su demantovale ambasade Turske u Beogradu i Sarajevu.

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan rekao je da bi svako ko na bilo koji način “dirne Bošnjake” protiv sebe imao “100 miliona Turaka”. Zato ne treba da čudi kada turski ratni brod uplovi u Neum, jer je to znak podrške suverenitetu BiH, istakao je Erdogan. Osnovna poruka je da Turska hoće BiH, ističe Milorad Dodik. (RTS 12. 7. 2014)

Sve i da je Erdoganova izjava autentično interpretirana u „Večernjem listu“ – izdanje za BiH – potom prenesena u medijima RS i Srbije, da li je ona gora od nekadašnjih Vučićevih pretnji u Skupštini Srbije da će za svakog ubijenog Srbina biti ubijeno sto muslimana? Što je u ovdašnjoj javnosti, žalosno ali istinito, bilo većinski dobro primljeno. Za razliku od nedokumentovanih Erdoganovih izjava na nekom predizbornom skupu u Turskoj, Vučićeva sramna pretnja ovekovečena je TV snimkom.

U Srbiji se prećutkuju godišnjice genocida u Srebrenici. Barem što se tiče političara, medija i dominantne javnosti. Čast izuzecima. I ove godine „javni servisi“ objavili su tek kratke izveštaje sa pokopa novoidentifikovanih 175 ostataka žrtava. Pokopane su nekompletne kosti žrtava skupljene na različitim primarnim, sekundarnim i tercijarnim grobnicama. Najmlađa sada sahranjena žrtva, Senad Beganović, kad je ubijen, imao je 14 godina. Alijin bojovnik? Pripadnik zelenih beretki? Mudžahedin? Ne, običan dečak. Tek jedna od hiljada nevinih žrtva zločinačke politike srpskog nacionalizma. Dokle je eskalirala ta zločinačka ideologija, govori i nedavna odbrana Ratka Mladića na suđenju u Haškom tribunalu.

“Mi smo genetski jači, bolji, ljepši i pametniji”, piše Dragičević u smjernicama komande SRK i dodaje: “Sjetite se koliko je Muslimana bilo među deset najboljih đaka, studenata, vojnika. Malo. Zašto? Zato što su oni poturice, a poturice su postale od najslabijih Srba”. Na tužiočevo pitanje da li se slaže da je to “pogrdan jezik” Dragičević je odgovorio: “Ne, ovo je u suštini sve tačno”. Dodao je da i danas stoji iza onoga što je napisao. (Sense Tribunal, 9. 7. 2014.)

Sličnim rasističkim smernicama pukovnika Luke Dragičevića, tadašnjeg pomoćnika komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske RS „za moral, vjerska i politička pitanja“, sada svedoka odbrane Ratka Mladića, proslavila se i Biljana Plavšić, članica Predsedništva RS. Kad su takve morbidne izjave dolazile iz političkog i vojnog vrha BiH Srba, Srebrenica i niz drugih masovnih zločina izvršenih po BiH tobože u ime odbrane srpstva – bili su logična posledica.

Taman posla da je u Potočarima pokopu ostataka žrtava i komemoraciji prisistvovao neko iz javnog, posebno političkog života Srbije. O predstavnicima Srpske pravoslavne crkve da i ne govorimo. Taman posla da su prisustvovale i šire izveštavale posebne ekipe medijskih javnih servisa, komercijalnih televizija i novina, da javnost Srbije konačno sazna šta se stvarno dogodilo julskih dana 1995. Uostalom, koji mediji u Srbiji (o Republici Srpskoj da se i ne govori) bi objavili izveštaje, ako ne bi bili svedeni na staru propagandnu vizuru? U srpskom javnom mnjenju, posebno političkom i verskom, Srebrenica je prećutana tema. O njoj se ne govori. U Miloševićevom ratnom plenu, paradržavi Republici Srpskoj, govori se još manje. Tamo se tera inat i slavi politika koja je i dovela do masovnih zločina i srebreničkog genocida. Kao i do besmislenih brojnih srpskih žrtava. Kad je reč o Srebrenici, kao da se radi o marginalnom događaju negde u svetskoj zabiti, a ne o našem zlu stotinak, dvestotinak kilometara od Beograda. U Potočare svakog jula odlaze samo predstavnici nevladinih organizacija koje istrajavaju u borbi protiv zaborava zločina i amnestije zločinaca. Eto dokle se ovde odmaklo u suočavanju sa vlastitim zlom posle bezmalo dvadeset godina od njegovog orgijanja.

Nije Dodik tek tako došao kod Vučića na „hitne konsultacije“ povodom navodnih Erdoganovih izjava. Žulja njega nešto mnogo ozbiljije. Stanje u RS je jadno i bedno. Slično kao i u Srbiji. Što je stanje u RS tako, posledica je i Dodikove antibosanske politike. Kao i politike njemu sličnih nacionalističkih prethodnika i aktuelnih konkurenata. Iako ne treba previđati odgovornost ni drugih tamošnjih nacionalističkih politika, bošnjačkih i hrvatskih, istina je da politika RS celu BiH drži u bedi i neizvesnosti. Ta politika dobija podršku iz Beograda. Od Miloševića do danas. Bez izuzetaka.

U BiH je počela predizborna kampanja i Dodik ima razloga za strepnju da će izgubiti vlast. Zato koristi oprobanu demagogiju, klevetanje BiH i podgrevanje strahova siromašnog naroda. U zemlji nezaraslih ratnih rana, ima li efikasnijeg načina manipulacije sirotinjom od primitivnog srbovanja i nacionalizma? Nema. Zato Dodik koristi svaki, pa i izmišljene povode, da pali strasti i pothranjuje strahove. Da manipuliše narodom. I u to upliće Beograd, Srbiju. Koja dakako na to pristaje. Dodik se grli i ljubi sa svakim beogradskim vlastodršcem koji stane iza njegove protivbosanske politike. A staju svi. Podržavaju politiku od koje tamošnji Srbi nemaju nikakve koristi, štaviše imaju samo bedu, a od koje Dodik i prateća mu kamarila itekako imaju opipljive materijalne koristi. U normalnoj državi ta bi se korist našla pod udarom istražnih organa. Sraslost neodgovorne beogradske i banjalučke politike je tragedija Srba. U BiH, ali i u Srbiji.

„Konsultacije“ Vučića i Dodika u Beogradu povodom spornih Erdoganovih izjava su obično politikanstvo kakvog ima iha-ha. Za opseniti nišče.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!