PAVLE RADIĆ: Posledice militantnog neznanja

19 Dec 2012

Nacionalističko razaranje morala

Nacionalistička kultura laži i falsifikata podmuklo razara civiliziranost i uljudnost. Razara građanski moral i pristojnost, temelj svake društvene sređenosti, koji se teško izgrađuje a lako ruši.

Govoreći u jednom intervjuu* o kontekstu, samo naizgled književnih, polemika povodom “Grobnice za Borisa Davidoviča”, Kiš je upozorio na pogubne posledice književne i kritičarske neodgovornosti. Rezigniran pogubnim posledicama militantnog neznanja, između ostalog i zbog toga je odabrao život u inostranstvu kao spas pred tim, pokazaće se vrlo brzo – opasno rasprostranjenim fatalnim demonima. Ko je još tada mogao pretpostaviti koliko su Kišova upozorenja, koja su se samo naizgled ticala literarnih prilika, bila brutalno proročanska? Ko je još tada upozoravao na neodgovornost i militantno neznanje kao nadolazeće grobare pristojnosti i normalnog života, koji će kad preuzmu nekontrolisanu političku moć ubrzo čitavo društvo strovaliti u katastrofu i varvarstvo? Kišovo upozorenje brzo je potvrdila kasnija hronologija našeg sveopšteg beščašća, mnogo brutalnije nego što je iko mogao zamisliti.

O još nezavršenoj hronologiji tog nacionalističkog divljaštva dosta se govori i piše sa različitih aspekata. Ideoloških, političkih, kulturoloških, socijalnih, ekonomskih. Govori se o srozavanju društva na pleme, o varvarskim ratovima i ratovođama, o bestijalnim zločinima i zločincima, o pljačkama i pljačkašima. Govori se o bedi i poniženju, o beznađu, o bauljanju u vremenu i prostoru. Međutim, jedan aspekt propasti društva, čije su posledice dugoročne i teško se leče, ostao je nekako skrajnut pred užasavajućom faktografijom ratova, zločina, pred nacionalističkom drekom i rastućom bedom.

Reč je o sistematskom razaranju morala, o razaranju dragocenog humanističkog iskustva zajednice koje se dugoročno stiče i taloži i koje je temelj njezine uljudnosti. Zaglušeno halabukom tobožnjeg rešavanja sudbinskih nacionalnih pitanja, sistematski se razaraju građanski moral i dobri običaji. Obesmišljavaju se i podvrgavaju ruglu zakoni, relativizuju i ignorišu tradicionalne moralne norme, saosećajnost i solidarnost. Razara se ono što čini vododelnicu između civiliziranosti i varvarstva, što čini razliku između organske zajednice plemena i uređenog društva. Obesmišljava se odgovornost kao temelj pojedinačne i kolektivne slobode. Odveć dugo se to radi pod propagandom neodložnosti žrtava radi ostvarenja tobože zavetnih nacionalnih i državnih ciljeva. Zlo je što te i takve ciljeve određuje logika militantnog neznanja i neodgovornosti, na čije je pogubne posledice upozoravao Kiš. Otuda defektnost i iracionalnost izvikanih nacionalnih ciljeva i strašne posledice pokušaja njihovog ostvarenja.

Ko je odgovoran a ko nevin zbog razaranja moralnih osnova društva? Ideologije i deolozi, politika i političari, kultura i profanost svakidašnjeg života? Elite i plebs? Možda okruženje, tradicionalni nacionalni neprijatelji, Evropa, svet? Zli demijurzi? U dominirajućoj vešto vođenoj sluđenosti, sve je u igri. A zapravo, odgovorni smo svi. Oni koji su uzurpirali moć i monopole, ali i oni koji suviše dugo pristaju na status beslovesne mase, na status bespomoćne žrtve monopolista i moćnika.

Dezavuisanje morala, odnosno korupcija kao korozija razjeda društvo. Njezin temelj je kohabitacija i prećutni dogovor uzurpatora monopola i moći sa jedne i na bedu svedene većine, sa druge strane. Gramzivi moćnici izigravaju zakone i sprdaju se sa moralom, a zauzvrat poniženu većinu korumpiraju tolerišući sve širu rasprostranjenost nepoštivanja zakona, građanskog reda i odgovornosti. Svako na svom nivou razjeda moralne osnove društva. U zamršenim lavirintima koruptivnog kapitala i politike moći, uzurpatori pod plaštom patriotizma pljačkaju milione i milione, a zbog očuvanja vlasti zauzvrat osiromašenim građanima sve više tolerišu masovno neplaćanje računa, poreza, sitne podvale, utaje, krađe javnih dobara, željezničkih šina, kablova, šahtova, oluka, parkovskog inventara. Niko ne brine što se nepoštivanjem zakona urušava čitav sistem javne brige o zdravstvu, školstvu, penzijama, javnoj bezbednosti, temeljnoj infrastrukturi… Dugotrajno obesmišljavanje zakona i građanskog reda, one koji drže do pristojnosti dovodi u poziciju anahronih relikata neke iščezle pristojnije prošlosti.

Kako će se ovaj moralni sunovrat, verovatno najdugotrajnija i možda najteža posledica nacionalističke kulture laži i falsifikata, zaustaviti? Kako lečiti?

Ono što pratimo u javnosti kroz periodične kampanje „obračuna sa korupcijom i kriminalom“ samo je jedna u nizu simulacija u našem sveopšetem simulakrumu.

Bez temeljnog raskida sa nacionalističkom kulturom laži i falsifikata nema rešavanja ni jednog, pa ni ovog problema. U nacionalističkoj kulturi svaka gadost se može relativizovati i učiniti prihvatljivom, kad se maskira propagandom i dušebrižništvom.

Ako ništa drugo, bar smo to naučili iz podugačke hronologije našeg beščašća. Ili možda još nismo?

(Autonomija)

* “Književnost i sudbina”, intervju Marini Čudini za Start 11. 1. 1978. (Danilo Kiš, “Gorki talog iskustva”, Prosveta, 2007)

Podelite ovu stranicu!