PAVLE RADIĆ: Patriotski sud

29 Jan 2016

Nacionalistička propaganda i mitska svest unapred znaju ko je nevin, a ko kriv

U krugovima devedesetih i obrascima nastalim tokom ratova i razaranja svega što je ljudsko – dugo se već okrećemo. Što samozvani domoljubi i rodoljubi proglase dobrim, to propagandisti do nepodnošljivosti uzdižu, a kada se sa vrha nacionalističke piramide da mig da je nešto loše – po tome se besomučno pljuje. Tako se u Srbiji i dalje kreira „patriotsko“ javno mnjenje. „Patriotskoj javnosti“ na primer ne trebaju sudovi i sudske procedure da nekoga proglasi krivim ili nevinim. U „patriotskom“ sudovanju jedini kriterijum za proglašavanje koga krivim ili nevinim jesu krvna zrnca, jesu li osumnjičeni/optuženi/osuđeni – „naši“ ili „njihovi“. Primera koji to potvrđuju je bezbroj. Dva su trenutno aktuelna – sudski procesi Oliveru Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, i Naseru Oriću u Sarajevu.

Da ne bi bilo nesporazuma, svim osumnjičenima za ratne zločine treba pravično suditi. Bez razlike na nacionalnu i versku pripadnost, bez razlike kojoj su zaraćenoj strani pripadali. To je elementarni dug prema žrtvama, to je moralni nalog ako se želi izgraditi normalno društvo. Bez toga nema izlaska iz devedesetih, iz začarenog kruga mržnje. Suđenja za ratne zločine su test spremnosti društva – a ovde govorimo o Srbiji – da izađe iz zla kroz koje smo prošli. Ako se zločini koje su počinili „naši“ guraju pod tepih, a potenciraju zločini koje su počinili „njihovi“, ako se „naši“ osumnjičenici/osuđenici za zločine (unapred) proglašavaju nevinim, a „njihovi“ apriori krivim – reč je ne samo o hipokriziji i neprekinutoj zarobljenosti politikom koja je i dovela do zločina. Reč je i o tome što ta suđenja onda postaju gorivo za neke nove sukobe u budućnosti.

Oliver Ivanović je optužen za zločine 1999. i 2000. u Kosovskoj Mitrovici. Pred sudom u Kosovskoj Mitrovici – u čijem sudskom veću su i međunarode sudije – proglašen je krivim za deo optužnice (učešće u ubistvu Albanaca u Kosovskoj Mitrovici 1999.) i osuđen na višegodišnji zatvor. U „patriotskoj javnosti“ Srbije, podsticanoj od „patriotskih“ političara i njihovih propagandista, to je naišlo na sveopštu osudu. I vlasti i opozicije. Skoro da je nastalo utrkivanje ko će pre presudu proglasiti politikanstvom, skandaloznom, a Ivanovića „žrtvom političkih interesa moćnika“. Navodno, nekakvim politikantskim balansom srpske i albanske strane, pred osnivanje međunarodnog suda za suđenje zločinima OVK o kojem se ovde govori kao izvesnoj stvari. U srpskoj „patriotskoj“ javnosti Ivanović je i pre suđenja proglašen nevinim. Pomaže li mu se time? Teško.

Šta je u ovakvom apriornom odnosu srpske javnosti prema suđenju i presudi Ivanoviću sporno, neprincipijelno? Najpre to što domaća javnost uopšte nije dobila potpune informacije za koja konkretno krivična dela se Ivanoviću i suoptuženucima sudi. Kada su izvršena inkrimisana dela za koja se terete, okolnosti u kojima su izvršena, koliko je bilo žrtava, način izvršenja inkrimisanih dela, da li je bilo svedoka i šta kažu? U srpskoj javnosti sve je to uglavnom prećutano, nepotpuno kazano. Neretko i iskrivljeno predstavljeno. Javnost nije upoznata sa obrazloženjem osuđujuće presude Ivanoviću, sa činjenicama koje ga (po sudijama) nesporno terete, sa pravnim lekom… Sveopštom propagandnom drekom sve je odmah proglašeno „zaverom protiv srpskog naroda i države“ (direktor Kancelerije za KiM notorni Marko Đurić), upoređivano sa sečom knezova iz ustaničke 1804. (uvek za „patriotski“ patos inspirisani Tomislav Nikolić), da ne nabrajamo dalje. Sve je to dakako namenjeno domaćoj upotrebi. Zainteresovanu međunarodnu stručnu javnost kvazipatriotska moraliziraja neće impresionirati. Najmanje će pomoći Oliveru Ivanoviću, preko čije se sudbine (bio kriv ili ne) prelamaju gluposti zločinačke Miloševićeve politike. Nije jedini.

Da li je Ivanović pristao da bude jedan od more izvršioca te politike i da li će zbog toga platititi veliku cenu, on najbolje zna. Instrumentalizovana „patriotska javnost“ koja ga histerično brani, u stvari ne brani njega. Brani se zločinačka politika od koje se i posle svih kolektivnih i ličnih tragedija ne odustaje, koja se samo prilagođava novim uslovima. Trezvenog odnosa prema moralnom i sudskoprocesnom problemu – potrebe da se razjasne nerazgovetna događanja u Kosovskoj Mitrovici tokom NATO intervencije i posle nje – uopšte nema. Ko su u stvari „čuvari mosta“, ko ih je organizovao, ko predvodio, kako su finansirani, čime su se sve bavili (i bave), jesu li to „samoroganizovane patriote“ ili od države (Miloševićevih službi) organizovana grupa amnestirana od svake odgovornosti za niz ekscesa koji do danas potresaju K. Mitrovicu? Apriornom odbranom Ivanovića skrivaju se odgovori na ta pitanja, a bez njihovog razjašnjenja nema mira i normalnog života u K. Mitrovici. Ali u „patriotskoj javnosti“ koga K. Mitrovica i normalan život tamošnjih građana – uključujući i Ivanovića – uopšte interesuje. Ivanović i život tamošnjih građana moderatora „patriotske javnosti“ interesuju samo u demagoške svrhe. Srbija bi mu možda pomogla da radi na rasvetljavanju strašnih zločina na Kosovu pre i tokom rata nego što ih uporno briše ili zamagljuje. Toliko o sudovanju „našima“, konkretno Ivanoviću.

O sudovanju „njihovima“, na primer Naseru Oriću, „patriotska javnost“ dakako da ima opet aprioran stav. Izlišno bi bilo ovde ga obrazlagati. Svaka presuda koja mu bude izrečena, a ne bude po meri „patriotske javnosti“ biće proglašena politikanstvom, primenom dvojnih kriterijuma, zaverom protiv srpskog naroda i države, itd. A da Oriću treba pravično suditi, treba. Kao i svima ostalima. Dakako da i srpske žrtve – kao i sve ostale bez razlike na nacionalnu i versku pripadnost – zaslužuju namirenje pravde.

(Autonomija)