PAVLE RADIĆ: Patriotizam – zanat najstariji

13 Aug 2017

Kako su neki svoj „patriotizam“ naplatili milionima evra, dok je „patriotska većina“ dovedena do prosjačkog štapa (ali i dalje veruje u nacionalističke tlapnje)

Milojko i Radojko – da malo inoviramo imena poznatog vica – došli na stanicu sa ranije kupljenim kartama, kad tamo – voz otišao. „Kuku, šta ćemo“, razočarano će Radojko. „Ne brini – smiruje ga Milojko tapšući se po džepu – džabe mu što je otišao, karte su kod nas“.

Tako je i sa Srbijom, sa srpskim nacionalizmom. Voz sa nezavisnim Kosovom davno je otišao, a srpski nacionalisti ne daju ni reč o tome. Vele, tu je naša karta – ne doduše u džepu, nego u Ustavu, tu je sveta preambula. Nad njom, nad tom nacionalističkom tlapnjom, predsednici republike polažu zakletvu (nije vic, nego stvarnost). Kad oni među nama koji više veruju svojim očima i zdravom razumu nego tlapnjama i propagandi kažu da je Kosovo ipak nezavisno, da mu je nezavisnost podario srpski nacionalizam i da ga kao takvog priznaje većina demokratskog sveta – nacionalisti zagrakću da tako govore samo odrodi i izdajnici. Pa na odrode i izdajnike krenu hajke, propagandisti i mediji kao čopor besnih pasa.

Džabe vapaji trezvenih da od nacionalističkih tlapnji propadaju i narod i država, da od njih koristi ima samo ovaj ili onaj nacionalistički ološ na vlasti i oko nje, da tlapnje prave štetu za štetom, da gomilaju poraz za porazom. Sve se svede na vox clamantis in deserto, na glas vapijućih u pustinji. Nacionalisti život svode na poraze, na rasulo i raspadanje, na bedu i frustracije. A da šta bi drugo, kad za nikakvo dobro nisu, osim za svoje vlastito. U društvima zatrovanim nacionalizmom ne završavaju svi u bedi, završava ogromna većina. Apsurd je taj što od većine koja je dospela do bede velika pak većina i dalje veruje u nacionalističke tlapnje; u srpsko KiM, u Republiku Srpsku i neminovno ujednjenje sa njom pod vođstvom Vučića i Dodika, kad za Srbe dođu bolje međunarodne okolnosti (samo malo da se strpimo), kad još malo ojača Putinova Rusija, kad Severna Koreja pokaže zube Americi. Pogubnim se ovim tlapnjama zatvara krug srpskog beznađa i popločava put novim porazima i još većoj bedi.

Pored svete preambule – ili baš zahvaljujući njoj, kad je reč o ličnim interesima nacionalisti su itekako inventivni, ne mogu da omaše – imamo i Kancelariju za KiM. Njom su direktorovali i direktuju provereni „patrioti“, od Nebojše Čovića do Aleksandra Vulina i, evo sreće naše – Marka Đurića. Štono se kaže, sve moj do moga. Da pored preambule i Putina, nije i Kancelarije – srpskom KiM nebi bilo spasa. Ovako, sa preambulom, Putinom i Kancelarijom, mi karte o srpskom KiM imamo u džepu. Neka mimo nas prolaze i odlaze svi vozovi, mi karte ne damo taman i korenje jeli i travu pasli – kako onomad obeća i obećanje ispuni ješni Miloševićev poslušnik Branko Kostić na čelu zadnjeg Predsedništva SFRJ, kad se činilo da bi razum ipak mogao sprečiti ratnu katastrofu SFRJ. Razum – šta će nama razum kad imamo nacionalno dostojanstvo. Zar je važno što ga izvikuju najgori i najbeskrupulozniji, da takvi vladaju.

Dok preambula obavezuje sve, a veliki Putin bratski, pravoslavno, brine o nama (odrodi i izdajnici upozoravaju da ga to ništa ne košta, a od sluđenih Srba dobija šta želi), Kancelarija je posvećena praktičnim patriotskim aktivnostima. Sabira misleće rodoljube kojima je u ovim po Srbe, jelda, vučijim vremenima na prvom mestu otačastvo – sveto KiM, sveta preambula a ni sa Republike Srpske oka ne skidaju iako im nije u opisu posla. Pravi patrioti brinu o svakoj stopi svete srpske zemlje, dok odrod i izdajnici tvrde da je zbog brige takvih patriota svugde jad i beda.

I sve bi bilo u redu – i to sa Kancelarijom i sa vrištećim patriotizmom – da nije opet odroda i izdajnika. Kancelariju vide kao mesto za kvazipatriotsko blebetanje i izdašno uhljebljenje probranih poslušnika koji je od patriotizma najviše poštuju sveti novac, nekretnine i privilegije. E sad, ako ćemo pravo – teško je voditi računa o svakom potrošenom dinaru, jer je za tako ogroman i težak posao malo zaposlenih u Kancelariji i oko nje. Kancelariju bi trebalo proširiti, povećati broj zaposlenih i spoljnih saradnika, dati joj nove nadležnosti – pogotovu u odnosu na odrod i izdajnike – a njezin javni patriotski rad, besede i divane, učiniti sabornim. Ipak se radi o odbrani zavetnih vrednosti. To profano, to oko vražjeg novca, to je druga stvar.

Odrod i izdajnici govore da ni Državna revizorska inspekcija nerado ulazi u to koliko se budžetskih i vanbudžetskih sredstava Kancelariji stavlja na raspolaganje i još neradije predočava javnosti kako se troše, poštuju li se zakoni, imaju li obični smrtnici Srbi na Kosovu od toga ikakve vajde. Sve su to naravno klevete. Uostalom, kad su u pitanju svete i zavetne stvari, ko će se baviti tim profanim stvarima, pa ako je i bilo kakvih manjih grešaka, ljudi smo, braća smo. To što je Insajder pre neku godinu dokumentovano obznanio da se kroz brigu o KiM kriminalno traće milijarde evra do bede dovedenih poreskih obveznika, ma hajte molim vas… Sad kad gori Hilandar vas interesuje obijanje kioska. Sram vas bilo.

Kako je patriotizam za nekog sladak, a za nekog gorak i čemeran pa od njega beži u beli svet kao đavo od krsta. Karte veselnika Milojka i Radojka za sve propuštene vozove iz džepova ne damo, pa ne damo, kao što ni probrani patrioti ne daju  nekretnine i silnu lovu koju trpaju u džakove dok veselnike sluđuju starim i novim kvazipatriotskim tlapnjama.

(Autonomija/ilustracija: E CHE)

Podelite ovu stranicu!