PAVLE RADIĆ: Otrovne godišnjice

03 Aug 2015

Prolazi život u bedi i poniženju

Ima dana kad se svako zbog ne?eg ose?a loše. Neretko i odvratno. Kad zbog vlastitog ?injenja – ili ?injenja drugih, onih koji imaju mo? i odlu?uju o našim životima – ima „lošu karmu“. Kad bi se moglo, svako bi loše dane najra?e prespavao. S lošim danima i lošim karmama valja se nositi. Mudrost života valjda je praviti takve životne izbore – i na individualnom i na kolektivnom nivou – koji ?e nam ionako ograni?ene dane ?initi što manje lošim.

Kako ovde – u „regionu“, gde predugo caruju primitivne strasti, gde zov plemena potire individualnost kao preduslov slobode – birati dobre životne odluke? Šta pojedinac – od malih nogu podvrgnut drilu plemena – može birati da bi bio slobodan i dostojanstven ?ovek, da bi imao što manje loših dana? Kolika je cena odbrane li?nog integriteta i nepristajanja na manipulacije ološa koji se poziva na svetost plemena? To znaju oni koji slobodu i ?ove?nost biraju naspram beslovesnog pripadanja krdu.

Zaslugom onih koji odlu?uju o našim životima – ima tome tridesetak godina – loši i odvratni dani, godine, decenije, ovde su skoro pravilo. A ne zasluga li?nih pogrešnih izbora, kao u sre?nijim društvima. Mali su intervali kad nije bilo tako, kad se budila nada da loše godine i decenije ipak nisu naša sudbina. Ali avaj, nade u dobro i humano, u civilizovano, ovde kratko traju. Dominiraju?a banalnost brzo ih i lako gasi. Dominiraju?a fenomenologija „regiona“ zadnjih tridesetak godina – nacionalizmi, šovinizmi, ratovi, plja?ke, me?usobna podozrenja novonastalih država – nastavak je života u bedi i poniženju. Zato je „region“ bez nade iz kojeg se beži skoro kao i iz zemalja Levanta, Afrike, iz Tre?eg sveta…

Ako neko ne prepoznaje gadosti koje nam živote ?ine mizernim, neka gleda kako se ovde tretiraju ratna prošlost, masovni zlo?ini, ratna i posleratna plja?ka, sveopšta korupcija i kriminal. Neka prati politikantsko obeležavanje godišnjica ?vornih ratnih doga?anja, samoviktimizaciju i licemerje u naricanju za svojim žrtvama. Ko ne spominje tu?e žrtve, bezo?no je licemeran i prema svojim. Neka gleda kako se vlastita zlo?ina?ka prošlost heroizuje i šminka, a prošlost suseda kriminalizuje i blati, kako se krivica za sva zla kroz koje smo prošli svaljuje na druge. Neka gleda kako notorni šovinisti i ratni huška?i i danas zauzimaju važne položaje, tuma?e nedavnu ratnu prošlost koju su kreirali i besramno je pretvaraju u heroiku i „podvižništvo“, predvode komemoracije i otvaraju propagandne izložbe o stradanju samo svog naroda „na pravdi Boga“, koji stalno vire preko plota i drugima dele moralne lekcije.

Bezbroj je prilika da se vidi ta nepodnošljiva hipokrizija i pokaže sav taj moralni jad i beda. Evo, posle Srebrenice, u toku su dani se?anja na „Oluju“. Ko može, ko „ima stomak“, neka prati izjave politi?ara, analiti?ara, crkve, medija… Ne manjka otrova kojima se na svim stranama truju nove generacije. Etar je prenatopljen r?avim strastima, kao pred me?usobna sportska nedmetanja zava?enih plemena, koja su nekad živela u istoj državi. Zar za normalne ljude obeležavanje godišnjica naših gluposti i nesre?a na ovakav na?in, kao i stvaranje bolesnih eufori?nih atmosfera pred me?usobne sportske utakmice, nisu odvratni dani?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!