PAVLE RADIĆ: Ološ iz devedesetih i njihovi mutanti

08 Mar 2015

Lov na izdajnike, strane plaćenike i unutrašnje neprijatelje

Ološ iz devedesetih i njihovi mutanti ponovo su u ofanzivi! Vidi se po đubretu koje se prodaje na kioscima a naziva novinama, vidi se po TV emisijama koje truju Srbiju. Nikada i nisu silazili sa javne scene, sa realne vlasti – na sramotu onih koji su vodili Srbiju posle Petog oktobra – pa i dalje zagađuje javni život. Ovih dana vidimo, kao i devedesetih, da ne prezaju ni od čega. Tragedija je što to javnost, narkotizovanu glupostima, malo ili nimalo ne uznemirava.

Hajka na Zaštitnika građana još nije završena, a svedoci smo novih. Na meti je novinarka Brankica Stanković. Usudila se – ona i njezina ekipa – da se novinarski pozabavi poslovanjem izvikanih nacionalnih svetinja, „Crvene zvezde“ i „Partizana“. Što su upravljački komploti političara, „menadžera“, vođa navijačkih grupa – paramilitantnih huligana za prljave poslove – i kojekoga ko se mota oko nekontrolisanog trošenja državnih para, doživeli kao blasfemiju. Kad je Brankicin „Reporter“ tek delimično pokazao šta se sve krije u toj vlazi i mraku, klupske razmirice rivala trenutno su zaboravljene. Odmah je počela zajednička hajka na Brankicu i njezinu ekipu. Huškački tabloidi i TV – svi veliki poreski dužnici – „promptno“ su stupili u akciju. Uostalom, zbog hajki i medijskog linča nepoćudnih su i osnovani. Ko je imao (i ima) stomaka da u tabloidima i na TV stanicama – perjanica je TV Pink – prati provlačenje Brankice Stanković kroz blato i kačenje mete na njezino čelo, shvatiće zašto je Srbija u ovakvoj bedi. Ološ još uvek odlučuje o našim životima. Na ružičastoj TV raspričali se Miloševićevi jurišnici, nekadašni direktor ratnohuškačke RTS Milorad Vučelić ispred „Partizana“ i nekadašnji gradonačelnik Beograda Nebojša Čović ispred „Crvene zvezde“. Dodatno ih huška voditelj bogate huškačke prakse. Ostrvljenom Ćoviću ni TV Pink sa beskrupuloznim voditeljem nije bio dovoljan, pa je tražio da gostuje i na TV B92 koja emituje Brankicine istraživačke emisije. I tu je demonstrirao bahatost i osećanje moći. Da iza njega ne stoje nekontrolisani centri moći, ne bi bio toliko bahat. Popljuvao je TV B92 i sve njezine (Brankicine) emisije, popljuvao je nastojanje da se otkrije politička pozadina atentata na Đinđića (zašto?!), popljuvao je istraživanje kriminala na Kosovu dok je ispred Vlade Srbije on vodio poslove oko Kosova. Zašto mu smetaju nevedene emisije, šta li ga toliko žulja? Na našim TV nagledali smo se svega i svačega, ali ovakvog bahatluka odavno nismo.

Ni u Novom Sadu kadrovi i ideje devedesetih na čelu grada ne dremaju. U sveopštoj vulgarnoj srbizaciji grada – na štetu srpskog dostojajstva i samopoštovanja – gradska vlast se dosetila da Somborski bulevar preimenuje u Bulevar patrijarha Pavla. Besposlen pop jariće krsti. Dok se raspada komunalna infrastruktura i nastavlja hajdučija gradskih para u javnim preduzećima, „patriote“ brinu kako da još nacionalno „upodobe“ grad. Da ga desubjektiviziraju, da mu oduzmu identitet. Svojevremeno su – dok su se još zvali radikali – podigli spomenik antisemiti u centru grada. Promenili su ime gradskog stadiona u „Karađorđe“. Poćiriličili su skoro sve što se u javnim institucijama i preduzećima dalo poćiriličiti, pa hajde da isprednjače još nekom „patriotskom“ novotarijom. Kad ne znaju da rešavaju probleme grada, kad nas iz gradskih preduzeća zasipaju skandali, daj plebsu nešto „rodoljubivo“. To ovde uvek prolazi.

RATKO MLADICPreimenovanje Somborskog bulevara kritički je komentarisano na ovom portalu. Patrijarh koji je bio na čelu SPC u vremenu najvećeg posrnuća Srbije, u vreme sramnih ratova, brojnih ratnih zločina i etničkog čišćenja, od „patriota“ je za života izvikan za „sveca koji hoda“. Novovernicima koji se kunu u počivšeg patrijarha nije smetalo što su po „srpskim zemljama“ – koje su pohodili crkveni velikodostojnici – stvarani logori za nesrbe, što su rušene tuđe bogomolje, što su proterivani nesrbi sa teritorija koje su viđene kao „srpske zemlje“, što su rušeni gradovi i ubijani ljudi. Kažu, patrijarh je u ličnom životu bio skroman čovek, nije padao u vatru, krasila ga je blaga reč. Ne sumnjamo da je bio takav. Upamćem je po izreci „budimo ljudi, iako smo Srbi“ koja je očarala novoverne „patriote“. A konkretna dela? Gomila je dokumenata – pisanih i elektronskih – koja svedoče o njegovom brižnom odnosu prema ratnim vođama, politički i vojnim, kojima se posle ratova sudilo i još sudi za najteže ratne zločene. Uključiv i genocid. Snosi li SPC – njezin episkopat i patrijarh – imalo odgovornosti zbog toga, zbog te moralne kompromitacije Srba? Nije valjda da su političari, vojnici i ratni propagandisti, jedini krivci? Šta je radila SPC? Šta ćemo sa kompromitujućom faktografijom dostupnom u arhivama svakog ozbiljnijeg TV studija? Šta je patrijarh uradio da makar malo smiri ratne huškače iz episkopata, poput na primer mitropolita Amfilohija, vladika Filareta, Atanasije Jevtića, Kačavende? A nisu jedini. Je li to bilo svedočenje vere, rečju i delom, ili ratno huškanje i sagrešenje? Pravdanje da se u teškim vremenima mora biti „uz svoj stradalni narod“ nije hrišćanski nauk. Jer i narod opakom propagandom može biti zaveden na stranputicu. Hrišćanski i svaki drugi humanistički nauk je da se uvek bude uz prognane i ponižene, da se svedoče moralne vrline, da se bori protiv nemorala i zla. Ako zlo dolazi iz svojih redova utoliko pre. Je li se SPC do sada suočila sa svojom ulogom tokom ratnih godina? Bilo bi to dragoceno za SPC i njezine vernike. O unutrašnjim raskolima u crkvi, o nemoralu, pedofiliji i razvratnom životu pojedinih sveštenika, o srebroljublju i vlastoljublju, da i ne govorimo. Ima li u svemu tome odgovornosti onog ko je na vrhu crkve, patrijarha? Stanje u društvu je takvo, da se to pitanje ne sme ni postaviti, a kamoli na njega pošteno odgovoriti. U slučaju patrijarha Pavla manje je bitno da li je on mogao ili nije da se nosi sa izazovima sa kojima je bio suočen. Bio je na čelu crkve, pa ga već to ne oslobađa odgovornosti za ono šta se događalo sa crkvom. Iako je za razliku od mnogih episkopa vodio smeran isposnički život, prerano je izvikan za sveca. Za sveca je potrebno i nešto više. Da je novosadskim „patriotima“ na vlasti na umu istinski heroj proteklog zlog vremena da po njemu preimenuju Somborski bulevar, mogli su mu dati ime Srđana Aleksića. Ali on je za njih izdajnik.

Na razložan kritički osvrt Autonomije o besmislenom preimenovanju novosadskog bulevara, odmah je „startovao“ jedan od dežurnih tabloida. Ističiću na naslovnoj strani patrijarha Pavla kao napadnutog sveca, „Naše novine“ su pokrenule hajku na NDNV. Kad je na nepodobne obnovljena atmosfera huškanja, zašto da i „Naše novine“ ne uhvate deo slave. Huškači naravno vole podmetanje i blaćenje ljudi. Koliko god bilo gnusno, klevetanje uvek završi, s oproštenjem, s govnima po glavi onih koji kleveću. Građani koji ne podležu lažima lako mogu proveriti šta je ko radio tokom godina ratne sramote. Uključujući i to šta je radio episkopat SPC na čelu sa patrijarhom. Za one koji su zaboravili, za one koji su bili mali pa ne pamte i za one koji tada nisi bili ni rođeni, sijaset je dokumenata koji govore koga su sveštenici primali i blagosiljali. Uključujući i patrijarha Pavla.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!