PAVLE RADIĆ: Od zida ne vidimo šumu

25 Jun 2015

Još ponešto o Orbanovom zidu

Najava izgradnje mađarskog zida (ograde) prema Srbiji uznemirila je ovdašnje (delom i evropske) duhove. Izgradnju uglavnom osuđuje i tabloidna i ozbiljna javnost. Razočarenje – neretko i gnev – usmeravaju prema severnom susedu i njegovom populističkom lideru Viktoru Orbanu, spočitavajući mu desničarsku ideologiju i praksu. Ksenofobiju i nacionalni egoizam. Vlastita iskustva sa izbeglicama, koji su samo u prolazu kroz Srbiju – a znamo kakva su, ksenofobična – pri tome prećutkuju.

Razočarenje zbog mogućeg zida na severnoj granici je razumljivo, jer zid ruši utopiju o Evropi bez granica. Zid simbolizuje obnovu zatvaranja i izolacije. Problem enormne navale i ilegalnog ulaska izbeglica u Mađarsku, zid možda može unekoliko da smanji, ali teško da će da ga reši. Ipak, ishitreni mađarski plan treba da nas podstakne da ovom problemu razmišljamo malo šire i ozbiljnije.

Lepo je biti humanista i saosećati sa nesrećnicima koji beže iz haosa i bede. Iz humanističkih poriva možemo se pitati, zbilja, zašto emancipovana Evropa ne primi nesrećne izbeglice, ne nađe im posla i od njih ima koristi – kako savetuje uvaženi Miloš Vasić u kolumni Gluposti političke desnice. To bi bilo i humano i dobro za zemlje primaoce izbeglica, jer bi zaista dobile vredan ljudski resurs. Zašto demokratska Evropa (izbeglice se klone nedemokratskih delova Evrope i sveta) to ne radi?

Ali, sa druge strane, može li odista demokratska Evropa da prihvati sve veće izbegličke talase? Ako se za izbeglice otvori bez ograničenja, koliko veliki će biti sledeći talasi iz delova sveta u kojima se pati? Šta onda da se radi? Može li svim izbeglicama da nađe posao, da ih koliko-toliko egzistencijalno zbine? Da li je to zaista toliko jednostavno kako se čini? Ima li Evropa – njezine države, bez obzira jesu li im na vlasti levica, desnica, liberali ili ko drugi – danas materijalnih, socijalnih i kulturoloških kapaciteta, da primi stotine hiljada, milione izbeglica? Koliko je Evropa do sada zbrinula izbeglica? Precenjujemo li olako njezine kapacitete, smatrajući da su neograničeni? Kapaciteti slabije razvijenijih država – uključujući i Mađarsku, Srbiju da i ne spominjemo – jesu ograničeni. Onih razvijenijih i bogatijih država su, ma koliko veliki, prilično iscrpljeni. Zatečena svojim internim problemima i izbegličkom plimom, u strahu da će problem biti još veći, Mađarska je – a nije jedina – pribegla ishitrenom rešenju izgradnje zida prema Srbijji. Teško da će zid rešiti izbeglički problem. A šta može da ga reši? Ko odgovori na to pitanje, dobiće Nobelovu nagradu.

Problem izbeglica u svetu je velik. Pripada onoj kategoriji globalnih problema, koji na vreme nisu percipirani kao teški izazovi početka trećeg milenijuma. Drugi teški izazovi – klimatske promene, pitka voda, hrana, energija, prenapučenost planete – donekle jesu, što ne znači da se uspešno rešavaju. Kako god, danas stotine hiljada ljudi širom sveta – morem, kopnom, čim stignu, peške – traže spas bežanjem u sređene zemlje. Iz bede Trećeg sveta zapadna Evropa, severna Amerika, Australija, čine se Eldoradom. Kao uostalom i iz bede postratnog ex-jugoslovenskog prostora. U egzodusu ka zemljama spasa, hiljade nesrećnika gube živote. U drami skoro biblijskih razmera, pokazuje se koliko su ljudi spremni na žrtve, koliko u svetu ima (i nema) humanosti, koliko patnju jednih prati kriminal, trgovina ljudima i bešćutnost drugih.

Najjednostavnije je globalnu izbegličku dramu podvesti pod greh liberalizma, kapitalizma, aroganciju svetskih centara moći (obavezno se misli na Zapad, na SAD) ili čega li već drugog, o čemu se može naglabati do unedogled. Ima i toga, ali je problem dakako mnogo kompleksniji. Valjani odgovori na ta pitanja još su vrlo daleko. Pitanje je suviše kompleksno, da se na njega može pojednostavljeno odgovoriti. Ili bar ne može starim kategorijalnim aparatom.

Krajem prošlog milenijuma iscrpljena je paradigma Gutenbergove galaksije. Iznedrila je sjajne civilizacijske uzlete, ali i katastrofe. Njezina antropologija je socijalizovala svet i njegovu znanu nam konfiguraciju. Novi milenijum je nagovestio paradigmu digitalnog doba, čije reperkusije još i ne slutimo. Pod tom paradigmom svet se dramatično menja. Ideloške, političke, verske, vojne, pa i kulturološke naracije koje je ako ne iznedrila, onda modelirala Gutenbergova galaksija, izložene su subevrzivnoj moći novih tehnologija. Dramatično se relativizuju vreme i prostor. Neke tradicionalne vrednosti na koje smo navikli nestaju, nove globalnog značaja, nedovoljno razgovetne, javljaju se… Političke odrednice desnica, levica, liberalizam, neokozervativizam, hm, hm, nije li to sve dovedeno u pitanje, ne pripada li to ideološkom instrumentariju prošlog veka? Koliko su te kategorije danas primenjive? U svetu novih tehnologija i njihovih neslućenih socijalnih uticaja, temeljno se drmaju identiteti i kulturološki obrazci, individualni i kolektivni. Oko egzistencijalnih pitanja stvara se što nenamerna, što manipulativna konfuzija. Gruba je to i pojednostavljena skica, možda i netačna, nagoveštenja nove civilizacijske paradigme. Kakve nam izazove još sprema, tek ćemo videti.

Zašto to spominjati u kontekstu izbegličke drame i mađarskog zida? Zato što je izbeglička drama globalnih razmera možda posledica moduliranja antropologije prikladne novom digitalnom dobu? Ili nam se samo čini? Utopija o vrlom lepom svetu putem interneta, tableta, mobitela i kojekakvih priručnih čuda dostupna je u doskora mnogim svetskim zabitima. Iluzije i nade, o tamo negde srećnom svetu bez patnje i poniženja podstiču porive ljudi da iz nesreća beže ka obećanim zemljama. Internet im je saborac u tome.

Svakako je najavljeni mađarski zid (ili žičana ograda) ishitren, anahron i jeziv odgovor na jedan od tih globalnih izazova s kojim, ne samo Mađarska, ne znamo da se nosimo? Kad o njemu sudimo, možda smo u opasnosti da padnemo u zamku zamene pars pro toto. Da od drveta ne vidimo šumu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!