PAVLE RADIĆ: Od Anta do Stros-Kana

17 Sep 2013

Izgubljene decenije u strahu od modernizacije

U krešendu jugoslovenske krize krajem osamdesetih prošlog veka, vladu bivše zemlje preuzeo je mudri i dobri Ante Marković. Poslednji iskreni branilac Jugoslavije među njezinim visokim političarima. Školovan i stasao neposredno posle Drugog svetskog rata, prošao je sve faze iskustva SFRJ. Od postratnog ideološkog dogmatizma, centralističke planske privrede, potpune dominacije političkog monizma nad svim segmentima društva, do postepenog labavljenja ideoloških i političkih dogmi, uvođenja tržišnih mehanizama u privredu, širenja sloboda, autonomije kulture i otvaranja zemlje prema svetu. Višegodišnji uspešan privrednik na čelu velikog zagrebačkog preduzeća, danas bi rekli kompanije „Rade Končar“, nije bio dogmatik. Stručan, sistematičan, iskusan, otvorenog duha, bio je uvažavan ne samo u svojoj sredini, u Hrvatskoj, Jugoslaviji nego, zbog svoje širine, i daleko šire. Ne samo on nego i njegovi saradnici, kao i preduzeće „Rade Končar“, koje se za njegovog direktorovanja afirmisalo i u svetskim razmerama u proizvodnji generatora za hidro i termo-centrale. Odlično je shvatao sistem u kojem je živio i radio, njegove prednosti i mane. Koristio je ono najbolje što je sistem pružao. A preduzimljivim i sposobnim ljudima nije pružao malo. On i saradnici stvorili su preduzeće poštovano u svojoj branši na svim kontinentima. Uvažavan i poštovan, jedno vreme obavljao je najviše političke funkcije u Hrvatskoj. Bio je jedno vreme predsednik vlade i predsednik Predsedništva SR Hrvatske.

Dobronamerni Ante Marković nije bio samo vrstan privrednik, menadžer, nego i izvanredan znalac jugoslovenske zajednice. Njezinih potencijala i limita. Mogućnosti za široku emancipaciju, danas toliko spominjanu evropeizaciju, ali i mogućnosti za destrukciju i zlo. Znao je svu složenost Jugoslavije, njezine partikularne senzibilitete, dobre i loše alternative.

U ekspozeu prilikom imenovanja na mesto predsednika Saveznog izvršnog veća (SIV) u krešendu jugoslovenske krize, jasno i glasno je upozorio političare, privrednike, kulturne i javne radnike i celokupnu jugoslovensku javnost, da je kriza teška ali rešiva. Uveravao je da je njezino mirno i razborito rešavanje u interesu svih, da podrazumeva radikalne i bolne promene i određene žrtve. Nije krio da će njezino rešavje pratiti znoj i suze, ali ako bude razuma i odgovornosti, neće je pratiti krv. Upozorio je da ako društvo nije spremno na bolne promene, prvenstveno ako ne bude političke volje i odgovornosti, ako izostane saglasnost i razum, zemlja će neminovno završiti u haosu. Upozorio je da će onda pored znoja i suza neminovno doći i do krvi. A promene koje se tada zbog gluposti i neodgovornosti odlože, neminovno će se kad-tad morati izvršiti, kako god da se završi jugoslovnsko državno pitanje. S tom razlikom, upozoravao je Ante Marković, vapio, da će cena njihovog kasnijeg sprovođenja biti nemerljivo veća.

Ante Marković u dlaku je pogodio hronologiju nastupajuće jugoslovenske ratne drame, izazvane prvenstveno zbog bežanja od nužnih promena i modernizacije zemlje. Ponajviše zbog bežanja od promena i modernizacije u najvećoj republici, u Srbiji. U hroničnom bežanju od modernizacije, Srbija se okrenula staljinističko-nacionalističkom ideološkom komplotu, okrenula se devetnaestovekovnoj nacionalnoj mitomaniji i ratnoj politici. Znamo kako je zbog toga završila Jugoslavija, Srbija, kako je završio i Ante Marković, koji je na vreme upozoravao između ostalih i Srbiju. Srbiju i ponajviše, jer je ona predvodila front suprotstavljanja modernizaciji i promenama u Jugoslaviji. I gde smo danas zbog toga?

Eh da smo danas, kad smo bežeći od promena doterali cara do duvara, u onim uslovima u kojima smo bili, kad je Ante Marković do poslednjih mogućnosti kumio i molio Srbiju da ne srlja u propast i zlo.

U nacionalističkom delirijumu prezreli smo i popljuvali Anta Markovića, koji nam je želio dobro. U raspamećenoj Miloševićevoj Srbiji na kraju je spasavao živu glavu, jer je govorio da se mora uraditi ono što će kad-tad morati da se uradi, da se Srbija kao društvo mora modernizovati za dobro svojih građana. Bahato i surovo smo ga odbili. Danas po belom svetu skupljamo, kumimo i molimo, islužene pa i bizarno kompromitovane stručnjake, eksperte, da nas spašavaju iz bede i beznađa. Molimo ih da budu savetnici Vlade Srbije. A šta oni imaju novo da kažu, da to pre toliko proćerdanih godina nije u daleko povoljnijim uslovima predlagao Ante Marković? Ništa. S tom razlikom što je Ante Marković nemerljivo bolje od njih znao sve naše boljke i probleme. Sad se pokazuje koliko su zaludo protraćene ne godine, nego decenije, da bi se ponovo našli pred tim rubikonom od kojeg stalno bežimo, od promena i modernizacije Srbije.

Možda će se zbog ovdašnjeg endemskog straha od promena i modernizacije, zbog novog uzmicanja, i strani savetnici brzo razbežati. I šta ćemo onda?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!