PAVLE RADIĆ: O ostvarenom proročanstvu i izvornom zlu

02 Oct 2014

U susret godišnjici Petog oktobra

„Kako ?e brzo biti tužna ova lepa lica“, rekao je ?er? Konrad nekom od doma?ina pratioca, posle razgovora sa beogradskim studentima tokom demonstracija zbog Miloševi?eve izborne kra?e 1996/97. Neki novinari su to ?uli i u izveštajima spomenuli kao interesantnu crticu. Veliki pisac i nesporni moralni autoritet bio je u Beogradu da podrži demonstrante. U amfiteatru, kao na kakvom revolucionarnom konventu, slušao je polifoniju studentskih glasova prepunih nade. Studenti su verovali da ?e se posle obaranja Miloševi?a, u šta nisu sumnjali, i u Srbiji nakon agonije mo?i normalno živeti.

Zašto je Konrad u atmosferi optimisti?kog zanosa, koji je tih nedelja i meseci bio vidljiv u protestnim povorkama studenata i gra?ana, rekao tako nešto pesimisti?no? Verovatno je zaklju?io – više je nego iskusan – da Miloševi? ne može dugo opstati na vlasti. Shvatio je veli?inu katastrofe Srbije pod Miloševi?evim režimom. Evropejac koji je kao disident iz Kadarove Ma?arske zagovarao ujedinjenu Evropu slobodnih naroda i demokratskih društava – o ?emu je sanjao i Štefan Cvajg pre, za vreme i naro?ito posle katastrofe Prvog svetskog rata – dobro je znao kako se ?esto tužno završavaju veliki zanosi masa, kako se brzo iznevere njihove probu?ene nade. Znao je da se iz društvenog rasula ne izlazi ni lako, ni brzo. Kao i to da se devastirano društvo može oporaviti, ako mu se posre?i da posle sloma na vlast do?u mudri i moralni lideri i ako se oko novih vizija uspostavi barem minimalni društveni konsenzus. U protivnom, samo promena omrznutog vlastodržca bez radikalne promene vrednosnog sistema, društvo ne rešava ništa.

Ne znamo šta je Konrad mislio o tadašnjoj Miloševi?evoj opoziciji. Jesu li mu se njezini lideri ?inili mudri i moralni, da li je u njima prepoznavao demokratske vizionare, da li mu se ?inilo da ?e posle obaranja Miloševi?a u Srbiji biti mogu? barem minimalni konsenzus oko rešavanja temeljnih problema? Ako baš i nije znao detalje, sigurno je naslu?ivao kakva je svetonazorska i ideološka divergentnost Miloševi?eve opozicije. Kao i koliki su demokratski horizonti njezinih mnogobrojnih vo?a. Otuda valjda njegov pesimizam spontano izgovoren nakon razgovora sa studentima. Na žalost, njegov pesimizam pokazao se opravdanim. Lepa lica studenata i gra?ana nošenih nadom na protestima 1996/97, posle obaranja Miloševi?a posle ?etiri godine, brzo su postala tužna. Ovakva kakva su danas manje-više sva naša lica, smrknuta i depresivna. Neveselo Konradovo proro?anstvo se ostvarilo.

Zašto se ostvarilo? Zašto Peti oktobar nije bio istinski prasak slobode i demokratije, kako su mnogi poverovali, nego je završio kao veliko bu?? Verovatno zato što smo ovakvi, kakvi smo, taoci podani?ke kulture. Zato što smo zarobljeni neznanjem i predrasudama, zato što se plašimo novih iskustava, što su nam oni koji treba da su predvodnici, da su elite, takvi kakvi su. Bez modernih vizija, razmetljivi, neodgovorni, nesposobni.

Koliko god postpetooktobarska alternativa bila nesolidna, bolja je od Miloševi?evog zla. Što je svojom krivicom završila žalosno, druga je stvar. Njezine poslednje ostatke, pokrajinsku vlast u Vojvodini, danas dave tobože reformisani upropastitelji iz devedesetih. Svu bedu u kojoj živimo cini?no svaljuju na Peti oktobar. O izvornom zlu, o magnum krimenu ro?enom iz šovinisti?ke velikodržavne ideologije, o ratnom zlu i zlo?inima, ni re?i. Kao da su preobu?eni upropastitelji pali sa Marsa. Kako im onda išta verovati? Da verujemo u ?uda?

Za cini?nu osvetu povampirenog zloduha devedesetih, krivi su pobednici Petog oktobra. Nisu upokojili vampire. Zato što nisu znali, nisu hteli, nisu imali hrabrosti, sad je manje važno. S obzirom na nasle?ene razvaline društva, to nije ni bilo lako. Problem je u tome što nisu ozbiljno ni pokušali. Štaviše, u Miloševi?evom nasle?u mnogi me?u njima nisu videli ništa sporno. Kao i danas. Na ovaj ili onaj na?in su ?uvali to nasle?e i zloduhu devedesetih omogu?ili da se na velika vrata vrati u život. Pa smo tu gde smo. Opet sa novim vo?om, kao da smo zaostali u razvoju, pa ne možemo bez vo?a i lažnih mesija. I još gore, pored svog, ka?imo se i za tu?e vo?e i lažne mesije. Za osiljenog Putina.

U danas ionako smutnim svetskim okolnostima, naša lica ?e godišnjicu izneverenih nada do?ekati sa razlogom tužna i zabrinuta. Baš onako kako je predvidio ?er? Konrad. Sa bagažom neraš?iš?ene mra?ne prošlosti sledimo novog vo?u. Verujemo u ?uda i lažne mesije. Ili možda nije tako?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!