PAVLE RADIĆ: O ostvarenom proročanstvu i izvornom zlu

02 Oct 2014

U susret godišnjici Petog oktobra

„Kako će brzo biti tužna ova lepa lica“, rekao je Đerđ Konrad nekom od domaćina pratioca, posle razgovora sa beogradskim studentima tokom demonstracija zbog Miloševićeve izborne krađe 1996/97. Neki novinari su to čuli i u izveštajima spomenuli kao interesantnu crticu. Veliki pisac i nesporni moralni autoritet bio je u Beogradu da podrži demonstrante. U amfiteatru, kao na kakvom revolucionarnom konventu, slušao je polifoniju studentskih glasova prepunih nade. Studenti su verovali da će se posle obaranja Miloševića, u šta nisu sumnjali, i u Srbiji nakon agonije moći normalno živeti.

Zašto je Konrad u atmosferi optimističkog zanosa, koji je tih nedelja i meseci bio vidljiv u protestnim povorkama studenata i građana, rekao tako nešto pesimistično? Verovatno je zaključio – više je nego iskusan – da Milošević ne može dugo opstati na vlasti. Shvatio je veličinu katastrofe Srbije pod Miloševićevim režimom. Evropejac koji je kao disident iz Kadarove Mađarske zagovarao ujedinjenu Evropu slobodnih naroda i demokratskih društava – o čemu je sanjao i Štefan Cvajg pre, za vreme i naročito posle katastrofe Prvog svetskog rata – dobro je znao kako se često tužno završavaju veliki zanosi masa, kako se brzo iznevere njihove probuđene nade. Znao je da se iz društvenog rasula ne izlazi ni lako, ni brzo. Kao i to da se devastirano društvo može oporaviti, ako mu se posreći da posle sloma na vlast dođu mudri i moralni lideri i ako se oko novih vizija uspostavi barem minimalni društveni konsenzus. U protivnom, samo promena omrznutog vlastodržca bez radikalne promene vrednosnog sistema, društvo ne rešava ništa.

Ne znamo šta je Konrad mislio o tadašnjoj Miloševićevoj opoziciji. Jesu li mu se njezini lideri činili mudri i moralni, da li je u njima prepoznavao demokratske vizionare, da li mu se činilo da će posle obaranja Miloševića u Srbiji biti moguć barem minimalni konsenzus oko rešavanja temeljnih problema? Ako baš i nije znao detalje, sigurno je naslućivao kakva je svetonazorska i ideološka divergentnost Miloševićeve opozicije. Kao i koliki su demokratski horizonti njezinih mnogobrojnih vođa. Otuda valjda njegov pesimizam spontano izgovoren nakon razgovora sa studentima. Na žalost, njegov pesimizam pokazao se opravdanim. Lepa lica studenata i građana nošenih nadom na protestima 1996/97, posle obaranja Miloševića posle četiri godine, brzo su postala tužna. Ovakva kakva su danas manje-više sva naša lica, smrknuta i depresivna. Neveselo Konradovo proročanstvo se ostvarilo.

Zašto se ostvarilo? Zašto Peti oktobar nije bio istinski prasak slobode i demokratije, kako su mnogi poverovali, nego je završio kao veliko buć? Verovatno zato što smo ovakvi, kakvi smo, taoci podaničke kulture. Zato što smo zarobljeni neznanjem i predrasudama, zato što se plašimo novih iskustava, što su nam oni koji treba da su predvodnici, da su elite, takvi kakvi su. Bez modernih vizija, razmetljivi, neodgovorni, nesposobni.

Koliko god postpetooktobarska alternativa bila nesolidna, bolja je od Miloševićevog zla. Što je svojom krivicom završila žalosno, druga je stvar. Njezine poslednje ostatke, pokrajinsku vlast u Vojvodini, danas dave tobože reformisani upropastitelji iz devedesetih. Svu bedu u kojoj živimo cinično svaljuju na Peti oktobar. O izvornom zlu, o magnum krimenu rođenom iz šovinističke velikodržavne ideologije, o ratnom zlu i zločinima, ni reči. Kao da su preobučeni upropastitelji pali sa Marsa. Kako im onda išta verovati? Da verujemo u čuda?

Za ciničnu osvetu povampirenog zloduha devedesetih, krivi su pobednici Petog oktobra. Nisu upokojili vampire. Zato što nisu znali, nisu hteli, nisu imali hrabrosti, sad je manje važno. S obzirom na nasleđene razvaline društva, to nije ni bilo lako. Problem je u tome što nisu ozbiljno ni pokušali. Štaviše, u Miloševićevom nasleđu mnogi među njima nisu videli ništa sporno. Kao i danas. Na ovaj ili onaj način su čuvali to nasleđe i zloduhu devedesetih omogućili da se na velika vrata vrati u život. Pa smo tu gde smo. Opet sa novim vođom, kao da smo zaostali u razvoju, pa ne možemo bez vođa i lažnih mesija. I još gore, pored svog, kačimo se i za tuđe vođe i lažne mesije. Za osiljenog Putina.

U danas ionako smutnim svetskim okolnostima, naša lica će godišnjicu izneverenih nada dočekati sa razlogom tužna i zabrinuta. Baš onako kako je predvidio Đerđ Konrad. Sa bagažom neraščišćene mračne prošlosti sledimo novog vođu. Verujemo u čuda i lažne mesije. Ili možda nije tako?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!