PAVLE RADIĆ: O jednoj stranci, o našim strankama, o našim životima

19 Mar 2013

Autoritarnost i demokratska nezrelost

Demokratska stranka (DS) nije isključivi objekt ovog teksta. Bar ne u formalnom smislu. U mnogo čemu skoro sve političke stranke u Srbiji su slične kao jaje jajetu. Po unutrašnjoj strukturi, načinu funkcionisanja, vaninstitucionalnom izmeštanju centara stranačke moći, po ideološkoj nedoslednosti i bezličnosti. U tom smislu DS nije nikakav izuzetak. Naprotiv. DS je sada samo zgodan primer da se vidi kakve su kod nas manje-više sve političke stranke. I šire, kakva je uopšte kod nas politika, bavljenje javnim interesima.

Izgubivši vlast na prošlogodišnjim izborima DS se suočila sa rastakanjem dotadašnje prividne unutrašnje kohezije. Suočila se sa raspadom ravnoteže moći interesnih grupa i, još više, sa zagubljenim gubitkom ideoloških i programskih načela. O koruptivnosti stranke (karakterističnoj za sve naše stranke), da i ne govorimo. Turbulentnu disharmoniju stranke, njezino urušavanje, više ne može prikriti marketinška glazura. U velikoj meri raspali su se i stranački marketinški resursi. U personalnoj uniji sa vrhom stranke, ti su propagandni resursi zadnjih godina imali preveliku moć i uticaj na stranku. U mnogim pitanjima mnogo veću nego zvanični stranački forumi. Između ostalog, i to je uticalo na degeneraciju stranke. Na gubitak ideološke verodostojnosti i programskih načela, na promociju gramzivih kadrova, na rašireno koruptivno ponašanje u vršenju vlasti. Dok se moglo prikrivati, marketinška glazura je sve to prikrivala. Dok građani na izborima nisu rekli svoje.

Gubitkom vlasti DS se suočila sa nizom posledica vlastite degeneracije. Sa dugogodišnjim ignorisanjem unutarstranačkih procedura, sa odlučivanjem o bitnim pitanjima u interesnim grupama, a ne u stranačkim forumima, sa jačanjem autokratizma. Posebno teška posledica je gubitak ideološkog profilisanja i vrednosne orijentacije stranke, njezino rasplinjavanje u bezličnosti. Stranka je svedena na koketiranje i sa levicom i sa desnicom, sa nacionalnim i socijalnim populizmom. Kao takva, a vladajuća, postala je utočište karijerista i demagoga svake fele. Kritički misleći članovi i građanski svetonazor potisnuti su na stranačke margine. Mnogi ozbiljni članovi napustili su stranku. U centre odlučivanja ne samo u stranci, nego i na društvene funkcije koje je kontrolisala stranka, probili su se u velikom broju skorojevići vođeni ličnim interesima. Takva ideološki bezlična upravljačko-vladajuća nomenklatura bez vizija je i odgovornosti. Prepoznatljiva je po praznini političkog novogovora. Koji i priliči ekspresnom školovanju po raznim novoformiranim fakultetima menadžmenta magle i promaje. Doduše, takvi čine i udarne kadrovske postavke i drugih stranaka. Tako se srozavala DS.

Posle bolnog suočavanja sa gubitkom vlasti, barem privremeno je pronađen kompromis između suprotstavljenih stranačkih interesnih grupa DS. Tadić, koji se ponašao po meri marketinškog šepurenja, najodgovorniji je zbog toga što je stranka svedena na nivo ćosićevskog svetonazora. Na besmislicu „i Kosovo i Evropa“. Izvinjavao se u Srebrenici i Vukovaru za učinjene zločine, a istovremeno se grlio i ljubio sa Dodikom, koji osporava genocid u Srebrenici i Kusturicom, koji bestidno pravi nekakav Andrićgrad tamo gde je mesto nacionalnog stida. Na svetlost političke pozornice „iz nigde“ izvukao je Vuka Jeremića i poverio mu jedno od najvažnijih resora, Ministarstvo spoljnih poslova. Kao da mu ga je lično preporučio Koštunica. Da bi potom pretenciozni Jeremić po svetu zastupao po mnogo čemu politika devedesetih. Nacionalizam, tvrdokornost, samozaljubljenost…

Autoritarizmu vidljivo sklon novi predsednik DS Đilas, koji se kompromitivao demagogijom povodom zabranjivanih gej parada u Beogradu i povodom nekih presuda Haškog tribunala („…nema tog Srbina koji ne osuđuje ovakve sramne presude …“ i trala-la-la), od stranke bi da napravi preduzeće. Bez jasnih je ideoloških opredeljenja, bez jasnog odnosa prema ideologiji zadnjih ratova i nacionalizmu, bez jasnog stava prema Kosovu, prema Vojvodini, prema susedima Srbije, prema regionu. Sa populističkom tezom o spasu srpske ekonomije primenom fiksnog kursa dinara ne može se nigde stići.

Vođena takvim svetonazorom (može i levo i desno, i nacionalizam i kosmopolitizam, i dirigovana i tržišna privreda), DS će teško obnoviti snagu i uticaj. Šteta za ionako krhke demokratske potencijale Srbije.

Pitanje je kako će se nakon svega ponašati DS u Vojvodini? Hoće li pokrajinska organizacija pokazati više subjektiviteta, samosvesti i odgovornosti prema pokrajini, nego do sada? Ili će biti nekritički lojalna centrali i ambicijama novih stranačkih lidera u Beogradu? Bude li ovo drugo, biće to velika šteta za Vojvodinu.

Sve što je navedeno za DS, podjednako važi i za sve druge stranke. Treba samo zgodnog povoda, da se to kod svake ponaosob na ovaj ili onaj način vidi. Nije ni čudno. Autoritarnost i demokratska nezrelost politike odraz je naše šire kulturološke autoritarnosti. I nemodernosti. U tome, a ne u ovakvoj ili onakvoj DS, i jeste suštinski problem Srbije.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!