PAVLE RADIĆ: O bezdušnosti

20 Dec 2013

U pomen Tamari Kaliterni

Troje dece mlađe od pet godina izgorilo u kući u zaseoku kod Velike Krsne. Ne zna se kako je došlo do požara, ali se zna da su deca u vreme izbijanja požara u kući bila sama. Zaključana. Kadaje požar primećen, komšije su odmah pozvale vatrogasce. Pokušali su da spasu decu, ali su ulazna vrata kuće bila zaključana. Deca bila su fatalno blokirana. Komšije su razbili prozore, ne bi li nekako ušli i pokušali da spasu decu, ali bilo je kasno. Plamen je uveliko gutao unutrašnjost kuće. Tavanica se urušila. Nesrećnoj deci nije bilo spasa. Vatrogasci su stigli posle dvadesetak minuta i brzo ugasili požar. Nakon pretrage zgarišta pronašli su samo tri male lobanje. Za sve to vreme samohrane majke dece, izbeglice koja je nedavno u toj kući našla smeštaj, nigde. Mediji prenose navodne izjave komšija, istinite ili cinične, da je bila kod ljubavnika. Kao i da je decu često ostavljala samu zaključanu u kući. Moguće, svega danas ima. Ako je to istina, šta reći nego – bezdušnost. U kratkom prekidu zabavljenosti Ravnom Gorom, Farmom i političkih trakavicama koje imaju hipnotičku moć, nad bezdušnošću majke zgražavali su se i mediji i javnost. Tabloidno, nekoliko dana, pa će moralnu nelagodu zatrpati nove epizode Ravne Gore i Farme, novi politički igrokazi. Do neke sledeće nesreće, do neke sledeće bezdušnosti. U ovoj našoj moralnoj raspašojci.

Nedavno je baš tu oko Mladenovca, oko Obrenovca, demonstrirana moralna ravnodušnost, bezdušnost, oko koje nije bilo većeg zgražavanja. Ni medija, ni javnosti. Reč je o sprečavanju smeštaja azilanata iz Avganistana, Pakistana, Sirije i ko zna sa kojih sve ratišta i iz kojih nesreća. Već na pomen mogućnosti, na istinu ili samo na glasine da se neke napuštene i zapuštene barake, magacini, kasarne ili šta slično, preuređuju za smeštaj nesrećnih azilanata, meštani su se očas posla organizovali i blokirali puteve. Sprečili su sklanjanje izbeglica sa mraza i snega u koliko-toliko snošljiv smeštaj. Blokiranje puteva i pruga u raspadnutoj državi postalo je takoreći rutina. Delotvorna, jer se pred njom država svaki put povlači. Izuzev možda u Sandžaku ili Vojvodini, gde žive manjinske nacionalne zajednice i gde se putevi ne blokiraju. Manjinske zajednice se i ne usude na tako šta, jer bi to u srbocentričnoj javnosti, među srbocentričnim medijumima informisanja, bilo dočekano na nož. Kad se putevi blokiraju u Šumadiji, ili bilo gde – ako ih blokira srpska većina, to je onda nešto drugo. Tu država pokazuje trpeljivost i suzdržanost. Tu se svi uslovi „blokatora“ ispunjavaju. Tako je bilo i prilikom blokada puteva oko Obrenovca i Mladenovca oko slučaja sa azilantima, tako je sa blokadama puteva i pruga u Kragujevcu, Kraljevu i dugde, povodom socijalnih i sličnih problema.

Uz založene vatre na blokadama puteva oko Obrenovca i Mladenovca komšije opušteno razgovaraju. Kao na kakvom običajnom okupljanju. Puši se, služi kafa, a tu su i flaše. Da se zabrinuti domaćini koji za svakoga imaju dušu, malo na mrazu i iznutra zagreju. Zimsko je doba, a i običaj je da se uz druženje domaćinski malo i pijucka. Pred površnim novinarskim pitanjima sve se to izveštilo, kao da su svi političari, odbornici, u priči o brizi za bezbedost „lokalne zajednice“, za zasigurnost građana i imovine, za bezbednost dece. I naročito, jelda za bezbednost vitalnih privrednih objekata. Ko zna ko su ti inoverni i inorasni ljudi što se smucaju po ataru, koje bi da pored cele Srbije da smeste baš kod njih. I dok se na blokiranim putevima čavrlja uz duvan i piće, lokalni vlastodršci demagoški podilaze onima koji ih biraju. Svi su oni jelda humani i razumeju nevolje nesrećnika, ali ih ipak treba smestiti negde na drugo mesto. Priča u dlaku ista kao i kod svih i humanih domaćina spontano okupljenih na barikadama. Sve je to tradicionalno gostoljubiv svet, prema svakom široka srca, ali bi ipak bez azilanata u svom okruženju da u spokoju provedu nadolazeće slavske dane. Opušteno i domaćinski. Što baš u Šumadiju da smeštaju taj sumnjiv strani svet o kojem se svašta priča, pored onolikog Sandžaka. I Vojvodine. I bi tako i bi. Azilante u Sandžak, pa će tradicionalno gostoljubivi šumadijski domaćini u miru provesti nadolazeće slave. Država to naravno razume.

Priča o bezdušnosti nesrećne majke kojoj su izgorela deca, u mnogo čemu je slična bezdušnosti licemernih „domaćina“ koji ne vole azilante. Priča je to o bezdušnosti sistema u kojem živimo poslednjih decenija, koji nas čini bezdušnim. Pogubili smo moralne kriterijume, pa je bezdušnost vidljiva na svakom koraku. I nikako nije vezana samo za nesrećnu samohranu majku, izbeglicu, i za šumadijske domaćine. Bezdušnost je skoro postala modus preživljavanja u opustošenom društvu. Vidimo je svakodnevno i na svakom mestu. Tragično je što se o tome ozbiljno ne razgovara barem povodom drastičnih slučajeva. Na žalost, oni se samo bezdušno tabloidno tretiraju. Bez namere da se amnestira, da li se iko u medijima ozbiljno upitao o životu samohrane majke, izbeglice, o njezinom detinjstvu i traumama koje je nakupila za svojih dvadeset osam godina čemernog života? Da li se iko ozbiljno zapitao o sistemu vrednosti koji nemeće licemerje „tradicionalnih domaćina“, o problemu naših i stranih azilanata? U našoj moralnoj raspašojci u kojoj caruju nišči, za takva pitanja nema mesta. U njoj vladaju površnost i licemerje. Šta je to nego naša opšta bezdušnost?

Draga Tamara Kaliterna koja nas je prerano napustila, čitav svoj profesionalni i ljudski angažman posvetila je borbi protiv bezdušnosti. Njoj u pomen napisan je ovaj skroman prilog.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!