PAVLE RADIĆ: Novi demon davi Srbiju

29 Jul 2015

"Patriotska" panika zbog zahteva Kosova za prijem u UNESCO

Demoni rđave prošlosti ne daju mira Srbiji. Tek što smo jedan – sramotu Srebrenice – ponovo gurnuli pod tepih, susrećemo se sa novim: zahtevom Kosova za prijem u UNESCO (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu). Opet državna panika. Šta sad? Da ponovo pišemo bratu Volođi? Tomislav Nikolić i savetnici to bi već uradili – za uzvratne usluge bratski bi se dogovorili, tu je Telekom, EPS – ali ni Volođa ovog puta ne može pomoći.

Na prijem novih članica u UNESCO nije moguće stavljati veto. Prijem se vrši na osnovu zahteva kandidata Izvršnom savetu UNESCO, koji glasanjem odlučuje hoće li se o zahtevu izjašnjavati Generalna skupština UNESCO. Izvršni savet ima 58 članica-država, od kojih su 33 priznale nezavisnost Kosova. Zahtev Kosova ima šanse da dobije podršku većine članica Izvršnog saveta, što znači da se zahtev može naći na sednici Generalne skupštine UNESCO (u novembru). Za prijem u članstvo potrebna je dvotrećinska podrška članica (194), koje budu glasale na Generalnoj skupštini. Ima li Srbija mehanizme da to spreči? I ako ima, šta time dobija a šta gubi? Je li se Srbija Briselskim sporazumom obavezala – za račun puta u članstvo EU – da neće sprečavati prijem Kosova u međunarodne institucije?

Šta je razlog novoj državnoj panici?

Kratko i jasno, neupokojeni duh Memoranduma. Kao da smo trajno vezani za to zlokobno sidro. Vlasti i političari se smenjuju, a zla kob Memoranduma – uprkos katastrofalnih posledica njegove operacionalizacije – i dalje nas prati. Na svakom ozbiljnijem suočavanju sa sve poraznijom realnošću, političari zagrcnuti frazama brzo pokazuju pravo lice. Ne samo sadašnja vladajuća garnitura, nego skoro sve prethodne u poslednjih tridesetak godina. Kad je reč o temeljnim postavkama Memoranduma – patrijahalnoj matrici opsednutoj anahronim srbocentrizmom, mitomanskim državotvorstvom, umišljenim pijemontstvom, strahom od suseda i Evrope kao osećaju inferiornosti – reč je o nijansama. Sa avetima Memoranduma nema sreće. Nije je bilo za prošle, nema je za sadašnje, a neće je biti ni za sledeće generacije.

Reakcije na zahtev Kosova za prijem u UNESCO sežu od uličarskih: „Šta će Šiptarima srpski manastiri i srpska duhovna baština“, do oficijelnih, državnih: “Kosovo kao teritorija shodno važećoj i obavezujućoj rezoluciji SB UN 1244 (1999), pod upravom Ujedinjenih nacija, u kom kontekstu se ne može smatrati državom kao subjektom međunarodnog prava, ne može se samim tim kvalifikovati ni za prijem u UNESCO”, kako objašnjava Ivica Dačić u pismu Generalnom sekretaru UN Ban Ki-Munu (kad već ne može Putinu). Kasno Dačiću, na to je trebalo misliti pre tridesetak godina, kad se siledžija i njegova partija kojima si u nacrnjim vremenima bio glasnogovornik, na to nisu osvrtali. Sada su radikalno druge okolnosti i za Srbiju i za kosovske Albance. Ministar pravde Selaković populistički podjaruje domaću javnost: “Kakva je to država koja za tri glavna najveća kulturna, istorijska i verska spomenika ima tri spomenika koja pripadaju drugom narodu, drugoj crkvi, državi Srbiji i srpskom narodu”. Začudo, oglasila se i glavna pregovaračica Srbije sa EU, reklo bi se ozbiljna Tanja Miščević. Na RTS tvrdi da je “Prijem Kosova u UNESKO štetan presedan… da u međunarodnim organizacijama ima, na žalost, puno politike i ono što Srbija može da uradi je snažna diplomatska aktivnost, razgovor i objašnjavanje u Unesko koliko bi takav presedan naneo štete daljem funkcionisanju same organizacije“. Oglasio se i potpredsednik DS Borko Stefanović: “Vlada ne ume da spreči prijem Kosova u Unesko”. Sve u svemu, na srpskoj političkoj sceni iracionalnost, razlika je samo u nijansama.

Da ne bi bilo zabune, srpska duhovna i kulturna baština, posebno nacionalna mitologija i predanje, vezani su za Kosovo. Srpsko nasleđe na Kosovu u pojedinim delovima – posebno manastiri i crkve – nadilazi srpski identitet i ima širi civilizacijski značaj. Kao takvo mora biti predmet ne samo srpske brige, nego i brige Kosova, kakav god status da ima. I brige UNESCO za baštinu koja je kategorisana kao civilizacijsko nasleđe šireg značaja. Šta je onda sporno?

Sporno je što srpska pozicija ne polazi od državnih realnosti, takvih kakve su, što se te realnosti bez novih ratova i sukoba ne mogu menjati. Srpska pozicija barata fikcijama i kad polazi od svog državnog određenja, i kad poima današnje Kosovo i međunarodnu zajednicu. Šta je razumno rešenje? Razgovori i dogovor Srba i kosovskih Albanaca o mnoštvu pitanja vezanih za međusobne odnose, za uvažavanje nacionalnih, verskih i kulturnih identiteta, za uzajamnu brigu o nacionalnoj i kulturnoj baštini čija god bila i gde god se u državnom smislu nalazila. To je jedini način civilizovanog života sa isprepletenim kulturno-identitetskim nasleđem u novim državnim realnostima. Ko je u Srbiji na to spreman? Ko je na strani kosovskih Albanaca na to spreman? U situaciji međusobne netrpeljivosti, alternative su ili dalje tavorenje u mržnji i bedi, ili razgovori i razumni kompromisi na obostranu korist, posebno na korist novih generacija. Briselski dijalozi su jedini način za Srbe i kosovske Albance da se razumno suoče sa demonima prošlosti. U tom smislu, sa Kosovom i UNESCO-om treba voditi razborit dijalog i tražiti rešenja. Sve ostalo je jevtin bajagi patriotizam za domaću upotrebu i mlaćenje prazne slame. Na štetu nacionalne baštine koja se tobože brani drekom. Sve vredno u životu brani se razumom.

Na kraju, čija li je materijalna i duhovna baština koju su na prostoru današnje Srbije nekada gradili Mađari, Nemci, Slovaci, Bošnjaci, Hrvati, Turci i pripadnici drugih naroda, koja se sada nalazi na mapama kulturološkog bogatstva Srbije? Sve ono što je odista vredno pripada nacionalnim i verskim identitetima koji su to stvarali, ali i civilizaciji, pri čemu u objašnjenjima treba jasno govoriti ko je šta i pod kojim uslovima gradio i stvarao, ko mu je sada neposredni vlasnik i korisnik. Zar se to ne može primeniti i na kulturološko i identitetsko nasleđe Srba ne samo na Kosovu, nego bilo gde, posebno u državama bivšim republikama Jugoslavije. I obratno. Nije li to najbolji način rešavanja konflikata u (nacionalističkim) bitkama za nasleđe?

(Autonomija)