PAVLE RADIĆ: Nezreli i banalni

10 Oct 2013

Opsene, tuđi Srbi i jahač planete

Mentori i protežei

Pulen Borisa Tadića Vuk Jeremić, svojevremeno neznano kako izvučen iz privatnog Tadićevog okruženja i postavljen ni manje ni više nego na mesto ministra spoljnih poslova Srbije, vratio se iz Njujorka. Vratio se sa jednogodišnjeg predsedavanja Generalnom skupštinom UN. Sa takoreći bezlične funkcije spikera, na kojoj se ređaju brojne anonimne ličnosti iz različitih zemalja, za čija imena malo ko zna mimo birokratske nomenklature UN. A ovde su on, aparatčici oko njega i Tadića čiji je bio proteže, od bezuticajne činovničke funkcije, napravili maltene kosmički uzlet Srbije. Degutantno je bilo slušati propagandni govor o tobože ogromnom priznanju Srbiji, o nečemu što je navodno Srbiju dizalo u epicentar svetske politike i uticaja. I pritom se zbog takvog tobožnjeg velikog priznanja Srbiji, implicite i eksplicite slavio Vuk Jeremić. Samozaljubljeni preambiciozni političar najprimereniji ideologiji Vojislava Koštunice i DSS.

Nije problem u Vuku Jeremiću. Pretencioznih ličnosti i nezajažljivih ličnih ambicija ima ihaha. Bio je to problem pre svega Borisa Tadića i DS. To je belodan primer njihove nesposobnosti da na odgovorna mesta u obavljanju javnih poslova postavljaju sposobne i nepretenciozne ljude. Postavljali su takve kakve su postavljali, pa su ne samo izgubili poverenje građana i izgubili izbore nego su i srozali stranku na današnje grane.

Problem je to i banalnih medija, fasciniranih samoreklamerstvom Vuka Jeremića i još više, njegovim DSS svetonazorom. Problem je to i šire javnosti, koja još uvek olako naseda na falš vrednosti, koju olako opsene izvikane ličnosti skromnih mogućnosti. Ponavlja se to i danas sa novim pretencioznim i nesposobnim ličnostima, koje centri moći, korumpirani i dirigovani mediji i lakoverna, povodljiva javnost – uzdižu u visine.

Kako je sve to nezrelo, banalno i kako se za sve to plaća skupa cena…

Famozna jedinstvena izborna lista

Lepo je to što je aktuelna vlast otvorila pitanje Kosova na razuman način i najavila razrešenje tog, činilo se, nerazrešivog čvora srpske politike. Po mnogo čemu, a najviše po iracionalnom pristupu, kosovski problem je izvorište i uporište srpske anahronosti. I sledstveno tome, državne propasti. Dobro je da se makar i sa velikim zakašnjenjem, posledica čega su izgubljene decenije razvoja i današnja beda, problemu pristupi razumno. U ime sadašnjih i, još, više budućih generacija.

Nije dobro, međutim, to što se u tom pristupu uočavaju maniri starog politikantstva i šićardžijske prakse. Najočitiji primer starih manira, koji izaziva podozrenje i sumnju u iskrenost razumnog rešavanja problema, jeste koncept beogradskih vlasti da Srbi na predstojeće lokalne izbore na Kosovu izađu sa jedinstvenom izbornom listom. Zašto se to radi? Zašto se iz Beograda arogantno potcenjuju građani srpske nacionalnosti na Kosovu i ignoriše njihova subjektivnost, njihova normalna i sasvim prirodna interesna i politička raznolikost? Zašto se nakon svih poraznih iskustava sa nametanjem paternalizma srpskom narodu na prostoru bivše Jugoslavije, srpskom narodu na Kosovu po starim manirima nameće dušebrižništvo? Zar to srpski narod, koji je pristao na beogradsko dušebrižništvo, nije preskupo platio? I plaća još i danas. Zašto ga se potcenjuje, desubjektivizira i čini nedonoščetom o kojem treba da brinu ovi ili oni beogradski vlastodršci? Zašto Srbe koji ne pristaju na desubjektivizaciju koju nameće Beograd, koji izborima pristupaju autonomno kao zreli građani, koji ne žele trpanje u jedan tor kojim se teledirigovano upravlja iz Beograda (preko Službi i novca), podvrgavati sumnjičenju i poruzi? Zašto se Srbi, koji su i do sada pokazali samostalnost i učestvovali u političkom životu Kosova, u njegovim institucijama, posprdno nazivaju „Tačijevim Srbima“? Takve primitivne kvalifikacije ponajviše govore o moralnoj i političkoj bedi onih, koji se služe klevetanjem i potcenjivanjem zrelosti Srba na Kosovu koji misle svojom glavom. U devedesetim se tako govorilo „Tuđmanovi Srbi“, „Alijini Srbi“ za Srbe u Hrvatskoj i BiH koji nisu pristajali na Miloševićevo dušebrižništvo i nacionalni tor kojim se dirigovalo iz Beograda. Kamo sreće da ih je bilo mnogo više. Gde bi im danas bio kraj?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!