PAVLE RADIĆ: Nacionalistička kasta i tabloidima kontuzovane mase

22 Nov 2016

Spremite se za novu generaciju „patriotskih“ mamaca!

U zemlji čija se propast vidi gde god pogledaš i koja srlja u ogoljenu diktaturu – cirkus oko kampanje za izbor predsednika Srbije polako se razigrava. Dirigenti razmeštaju predizborne karte i kroje ono što se zove javno mnenje, odnosno ispiraju mozak tabloidima kontuzovanih masa. Klevetanje potencijalnih građanskih kandidata uveliko je počelo. Pre nego šminkanje kleronacionalističkih pretendenata, redom Putinovih pulena.

Četnički vojvoda na mestu predsednika Srbije Tomislav Nikolić bi da ostane tu gde je i sada, u predsedničkim odajama na Andrićevom vencu. Osladila se vlast makar i ceremonijalna. Lagodno je biti okružen savetničkom svitom niščih, ceremonijalno putovati ako ne po prestonicama demokratskog sveta onda barem po nesređenim zemaljama sličnih nama. Lagodno je potpisivati zakone progurane kroz parlament bez javnih i pristojnih poslaničkih rasprava, kačiti državna odlikovanja i lente kojekome i držati govore potuljenim uglednicima nacionalnih institucija povodom raznih, najčešće bizarnih povoda. Iznad svega – barem za domaću svetinu – prestižno je teatralno deliti političke i moralne lekcije, naročito stranim državama i međunarodnim institucijama. Ovo drugo – deljenje moralnih lekcija – četnički vojvoda čini bez imalo stida zbog svoje uloge u ratnim poharama, kada se okitio zvanjem četničkog vojvode. Zna se kako se to zvanje zarađivalo i ko ga je delio.

Kako će četnički vojvoda krenuti u predizbornu kampanju, nego onim što jedino u politici zna – srbovanjem i igranjem na kartu sluđivanja ionako sluđenih, polupismenih i polugladnih. Na tome je izgradio političku karijeru, stekao zavidan porodični imetak, što legalno, što nelegalno sagrađenih nekretnina (sinovi), napravio privatnu crkvu…

Elem, Nikolić je izjavio da će u slučaju da Kosovo na Generalnoj skupštini Uneska postane punopravni član, predložiti da se prekinu razgovori sa „Prištinom“. Hajde! Pa za državotvornu „Politiku“ pojašnjava: “Nezamislivo je da takozvano Kosovo bude u Unesku bez pregovora u Briselu. U slučaju takvog ishoda na glasanju na Generalnoj skupštini Uneska, predložiću da prekinemo razgovore s Prištinom, a da svom narodu pomognemo i omogućimo da živi bolje nego do sada, i na KiM, i u ostalom delu Srbije“.

Kakva je ovo mudrost i briga za otačastvo! Gde li je do sada bio i šta li je do sada radio ovaj spasitelj srpstva? Koji upozorava: Očekujem otvoreni udar na Srbiju zbog Kosova i Metohije. Računa, svetina će, kao i toliko puta do sada, progutati patriotski mamac, a malo ko će ga podsećati da je do „takozvanog Kosova“ i dovela njegova i politka sličnih srpskih usrećitelja.

Dok se Nikolić po ko zna koji put na nakaradan način preporučuje kao nacionalni spasitelj, saznajemo da je Srbija od 1992. izgubila više od 600.000 stanovnika. Pred kakvim dobrom nestade toliki svet? Zašto su pored svog srbovanja Nikolića i sličnih usrećitelja, mnogi delovi Srbije opusteli, bezbrojna sela zamrla, zašto je demografska slika Srbije sve poraznija? Hoće li sa takvom Srbijom – opustelom, ostarelom, polugladnom, iz koje u svet beže mladi, najobrazovaniji među nama – Nikolić da brani srpsko Kosovo i Metohiju? Srbospasitelj Nikolić i slični mu, ne bave se tim za njih bizarnim pitanjima. Ta i slična pitanja u šminkanoj javnosti ne zvuče lepo, a nema ko ni da ih postavlja. Onima koji bi to činili onemogućen je prilaz glavnim medijima i glavnim vlastodršcima.

Srbobranitelje Nikolićevog tipa brine ono što patriote tog kova ushićuje, hoće li „lažna država Kosovo“ biti primljena u Unesko, u međunarodni plivački savez, u međunarodni šahovski savez, u džudo savez i slične bedastoće. Nacionalistička kasta spremna je zbog ličnog dobra i primitivne zadrtosti sudbinu ionako upropašćene Srbije stalno stavljati na kocku. Nije nažalost četnički vojvoda jedini koji bi to uradio. Takvih veselnika je puno. U vrhovima vlasti i kompromitovanih nacionalnih institucija, u crkvi. O nižim nivoima poslušničke piramide, da i ne govorimo.

Retki su oni koji nisu takvi. Nažalost, veoma malo je i građana koji su spremni te retke da podrže. A to je prava nesreća Srbije!

(Autonomija)