PAVLE RADIĆ: Miloševićeva politika življa nego ikad

12 Mar 2017

Vladaju demoni neupokojene ideologije nasilja i zla

Pored brojnih problema (održavanje ekonomske stabilnosti; izbeglička kriza; jačanje populizma, desničarskih pokreta i centrifugalnih tendecija; problemi bezbednosti na istoku Evrope izazvani hegemonističkom politikom Putina) EU muči i sve gore stanje u regionu tzv. Zapadnog Balkana. Iako je bila solidno upoznata sa stanjem u regionu, posle posete ovom delu Evrope i povratka u Brisel, onim što je videla i čula, visoka poverenica EU Federika Mogerini je bila frustrirana. To je ocenio iskusni slovački političar i odličan poznavalac ovdašnjih političkih marifetluka Miroslav Lajčak. Veće EU (šefovi država i vlada članica) imao je posebnu tačku dnevnog reda posvećenu Zapadnom Balkanu. Osim sumornih ocena stanja i načelne podrške reformama i stabilnosti, ne naziru se efikasna sredstva koja bi sprečila političku i bezbednosnu eskalaciju problema, koja se čini više nego realnom. Zabrinutost EU slična je svojevremenoj zabrinutosti krizom u bivšoj SFRJ pred njen raspad i brutalne ratove. Da li će sada kao i onda kao početkom devedesetih – kad se nakon pada Berlinskog zida verovalo da u Evropi više nije moguće varvarstvo – pokazati istu nemoć?

Koji to demoni drže zapadni Balkan u zatrovanom stanju ni rata, ni mira? Oni isti koji su razorili i SFRJ – demokratski nezrela društva; korumpirani autoritarni režimi koji proizvode i podjaruju nacionalizme i šovinizme kao sredstvo uzurpacije vlasti i moći; neugasle velikodržavne i umišljene mesijanske politike pojedinih država; autoritarne kulture, preovlađujuća neprosvećenost, egzistencijalni strahovi i podsticane identitetske frustracije masa koje zbog egzistencijalnih strahova postaju lak plen političkim i verskim demagozima i šovinističkom ološu; slabe demokratske i kulturološke alternative nekompetentnim vladajućim elitama (ako se vladajuće klike ogrezle u korupciji i beščašću mogu nazvati elitama); propale privrede i nedostatak temeljne infrastrukture; ogromni deficiti u skoro svim segmentima života; neefikasne hipertrofirane javne službe; nerazrešena ratna prošlost i odsustvo elementarne pravde prema žrtvama; sve gora socijalna situacija, besperspektivnost i egzodus najobrazovanijeg i najkreativnijeg dela stanovništva – mladih. Poseban problem regiona je beskrupulozno mešetarenje Putinove Rusije i njena neprikrivena podrška najdestruktivnijim antievropskim i antimodernizacijskim pokretima, ne bi li se zemlje regiona držale što dalje od evropskih i evroatlanskih integracija.

Dinamiku i intezitet manipulacija navedenim problemima Zapadnog Balkana (Srbija, BiH, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Albanija) i održavanje stanja ni rata ni mira, dominantno određuje ono što se pre, tokom i nakon razaranja SFRJ konstituisalo kao miloševićizam – srpski nacionalizam temeljen na isključivosti, ucenama, brutalnosti, nasilju koje nije prezalo ni od ratova i masovnih zločina. Kroz razne forme i šminkeraj, miloševićizam je i danas u osnovi srpske vladajuće elite i značajnog dela opozicione politike, uprkos i po Srbiju katastrofalnih posledica. Miloševićevi kadrovi danas vladaju Srbijom, pod njima Srbija stenje i propada, a susedi se brane kako znaju i umeju, najčešće istim ili sličnim metodama jer racionalnog odgovora na miloševićizam praktično skoro da i nema.

Miloševićizam Beograda naročito je brutalan prema BiH, gde mu je i međunarodna zejednica –SAD i zapadne zemlje – išla na ruku i dala dugoročan, ako ne i trajan legitimitet situirajući ga praktično u Dejtonski mirovni sporazum i iz njega proizašao Ustav BiH. Za BiH je to fatalna brava bez ključa. Ono što je ta politika značila za SFRJ – isključivost, ucene, brutalnost – to je postojeći Ustav BiH danas za tu državu. U korenu onemogućava njezinu demokratsku funkcionalnu integraciju i pod ucenama miloševićezma instaliranog u Banja Luci dovodi do toga da mu se popušta i sve više se u međunarodnoj zajednici govori da narodi BiH zaista ne mogu da žive zajedno, što je na žalost u skladu sa raznim ksenofobnim politikama koje nažalost cvetaju i na Zapadu.

Problemi Makedonije su greh zapadnih zemalja i EU koje su Makedoniju prepustile zadrtosti grčkog nacionalizma. Između neiskrenih suseda, prepuštena samoj sebi, Makedonija se našla izolovana i, posle višedecenijskog limba, došla je na ivicu potpunog kolapsa i mogućeg haosa nesagledivih posledica. Greh zbog toga EU i SAD prema malom narodu i maloj zemlji ne može se ničim pravdati. Hoće li greške barem sada pokušati da isprave? Da li imaju snage? Makedonija i BiH su zemlje koje se u ozbiljnim analizama spominju kao zemlje potencijalnog raspada, a sudbina BiH i Makedonije je na savesti EU i demokratskog sveta.

Miloševićizam, potpomognut ruskim mešetarenjem, seže i prema Crnoj Gori, preko ispostava srpskog nacionalizma.

Tragično je što je u Srbiji mali broj političara, a još manje političkih pokreta koji su svesni zla miloševićizma. A i neki od onih koji kritikuju Miloševićevo nasleđe, čini se da to rade isključivo zarad uživanja u političkim apanažama i kombinacijama, i glasova na izborima. Nikako principa.

(Autonomija)