PAVLE RADIĆ: Mesto gde stanuje zlo

15 May 2015

Rehabilitacija ideologije masovnih zločina

Šta reći ili napisati, što oni među nama koji znaju za stid već nisu rekli i napisali povodom jezivog događaja – rehabilitacije Draže Mihailovića?

Ko se danas u Srbiji oseća postiđeno? Ko se oseća odvratno, poraženo? Kome su srušene iluzije da će Srbija ipak smoći snage da se izvuče iz kleronacionalističkog ludila – iz četništva – koje je razaralo i sramotilo Srbiju zadnjih četvrt veka? Stide se i odvratno se osećaju oni koji su i do sada bili društvena margina, koje je zgrožavalo ludilo srpske politike i dominantne kulture koje je civilizacijski unazadilo Srbiju. Rehabilitacija Draže Mihailovića razveselila je kleronacionaliste svih fela i staleža. Od kafanskih i uličarskih zgubidana do akademika i vladika. Na sve sramote zadnjih decenija – a ima ih iha-ha – politikantska rehabilitacija Draže Mihailovića je samo simbolična kruna. Očekivana.

Šta je smisao najnovije sramote Srbije?

Korifeji kleronacionalizma i revizije istorije Drugog svetskog rata na ovim prostorima, govorili su i govore o „ispravljanju komunističkih laži“ o antifašizmu, o tobože dva antifašistička pokreta u Srbiji. Onom „prvom, pravom patriotskom, Ravnogorskom “ i onom partizanskom, koji se gura na margine kao kužno mesto nacionalne istorije. Tu pseudoistorijsku podvalu i ogroman moralni pad, to srljanje u zlo, iznedrilo je „događanje naroda“. Iznedrila je revolucija ološa. Politikantske reinterpretacije istorije odavno su zaposele udžbenike i školske programe. I šire od toga, postale su dominantno mesto skoro celokupne srpske politike i javnog života. Odavno se ovde peva – ne samo pod pijanim šatrama – „Od Topole, od Topole“, „Spremte se spremte četnici“ i slične profašističke budnice, koje su mobilisale mase za sramne ratove devedesetih.

Upravo je odbrana tih sramnih ratova suštinski smisao farse rehabilitacije Draže Mihailovića. Mihailović je zgodan simbolični povod, spona iste zločinačke politike od četnika kojima je bio na čelu, do zločina Miloševića i njegovih ratova.

Rehabilitacija Draže Mihailovića je pljuvanje po žrtvama – onovremenim i ovovremenim – iste zločinačke politike. Ona je prst u oko susednim narodima. O kakvom pomirenju Srba sa susednim narodima je onda uopšte moguće govoriti? O kakvom uljuđenju i evropeiziranju Srbije je uopšte reč? Zagovornicima četničke ideologije, ma koliko tu ideologiju šminkali, i nije do pomirenja naroda u regionu, do uljuđenja Srbije i njezinog uključenja u zajednicu sređenih evropskih društava. Ovde je reč o nemoralu, beščašću, o primitivizmu i borbi za vlast po svaku cenu. Sudskom farsom nije rehabilitovan samo Draža Mihailović nego se više ciljalo na rehabilitaciju četničke državne ideologije. Moljevićeve „homogene Srbije“. One iste ideologije koja je bila vodilja ratova devedesetih. Pokazalo se – i pod Mihailovićem i pod Miloševićem – da je ta ideologija zločinačka. Njezina realizacija ni pod jednim ideologom ne može proći bez masovnih zločina. O tome da je neostvariva i pogubna i po srpski narod, da i ne govorimo.

Demokratska javnost Srbije i susednih država zgroženi su sudskom farsom i rehabilitacijom zla. Mnogi će zbog toga na Srbiju gledati kao na kužno mesto koje rehabilutuje zlo i zločinačke ideologije. Kakvo li smo to društvo? Koliko li će mladih i obrazovanih ljudi posle ove sramote napustiti Srbiju?

(Autonomija)

 

Podelite ovu stranicu!