PAVLE RADIĆ: Menze nacionalista

25 Jul 2016

Oni koji uzdižu Dražu, Nikolaja i Nedića – nemaju pravo da se bune zbog Stepinca

Taman smo „smandrljali“ godišnjicu Srebrenice – kao i svake godine sramno braneći miloševićsko-karadžićevsko-mladićevska zločinstva – a pred nama je novo vreme velikog licemerja i relativizovanja vlastite odgovornosti. Pred nama je godišnjica „Oluje“. Treba to preživeti.

U svaljivanju odgovornosti za sva zla – pa i za žalosnu sudbinu Srba u Hrvatskoj – na druge (na Hrvate, Bošnjake, Albance, na „svetske moćnike“) i u prećutkivanju vlastitog izvornog zločina protiv mira u bivšoj državi – koriste se svi resursi. Politički, crkveni, medijski. Gnojno mesto vladajuće srpske politike i dominantnog morala – bežanje od najveće odgovornosti za ratove i zločine počinjene u njima – brani se svim sredstvima.

Ne preza se naravno ni od besramne instrumentalizacije i srpskih žrtava, kojih je u ratnim nesrećama dakako bilo. Ne malo. Na komemoracijama posvećenim tobože njima, srpskim žrtvama, državni i crkveni zvaničnici nikada ne pokazuju iskren pijetet i saosećanje već jedino i samo licemerje. Komemoracije koriste za bezobalno politiziranje, kojem pod Vučićevim režimom ton daje JUL-ovac Vulin. I dakako Miloševićev pitomac Dačić, koji bi nekako da izađe iz Vučićeve senke, ali mu baš ne uspeva. Hoće li na najavljenoj ovogodišnjemo obeležavanju „Oluje“ na zemunskoj periferiji zvanoj Busije biti išta drukčije?

Šovinističko srpsko-hrvatsko ludovanje – redovno početkom maja povodom godišnjice „Bljeska“ i posebno razulareno početkom avgusta povodom godišnjice „Oluje“ – ovog puta biće zaprženo ekstra začinom, sudskom rehabilitacijom Alojzija Stepinca. Čime li će Beograd odgovoriti na najnoviji (para)sudski utuk iz Zagreba?

Mi smo naime svoja zla i zločince iz Onog rata – u predugom tekućem ratu protiv zdravog razuma i osnovnih moralnih normi – odavno rehabilitovali. Od četničke ideologije i četničkog vođe Draže Mihajlovića, do Nikolaja Velimirovića, koji je proglašen svecem. Za Velimirovićevu sakralizaciju SPC nije trebala nikakva međureligijska komisija – taman posla – i nikakvo mišljenje preživelih žrtava i potomaka žrtava Ljotićeve zločinačke ideologije, kojoj je Velimirović bio inspiracija i zaštitnik. Za Velimirovićevu ekspresnu sakralizaciju dovoljno je bilo mišljenje episkopata, Patrijaršije, takvi kakvi su – zatrovani nacionalizmom blagosiljali su političke i vojne vođe skoro sve suđene za ratne zločine u zadnjim ratovima. O ulozi „nacionalno osvešćene elite“ sljubljene sa SPC u toj sakralizaciji, da i ne govorimo.

U zatrovanoj javnosti politička rehabilitacija Milana Nedića odavno je izvršena. Još je 1993. objavljena antologija „Sto najznamenitijih Srba“ koju je pripremio izdavački odbor na čelu sa Dejanom Medakovićem[1]. Među najznamenitije Srbe uvršten i kvisling Milan Nedić. O njemu je napisana i drama („Đeneral Milan Nedić“, Siniša Kovačević), dugo igrana na pozorišnim daskama Beograda. Njegova sudska rehabilitacija je u toku. Da nije sablažnjavanja sa strane (prvenstveno Centra Simon Vizental zbog sramne uloge Nedićevog kvislinškog režima u skoro iskorenjivanju Jevreja, pogotovo u Beogradu), ne treba sumnjati da bi i Nedić bio i sudski rehabilitovan. Ovako ostaje da se vidi hoćemo li doživeti i tu sramotu.

Ako je u Srbiji rehabilitacija kolaboracionista i zločinaca iz Drugog svetskog rata i njihove ideologije normalizovana, ako je ušla u školske programe i udžbenike od osnovnih škola do univerzitete, ako se kleveće i prezire Narodnooslobodilaćka borba i partizanski pokret, čemu onda sablažnjavanje što to isto rade (neki) susedi? Uključujući i rehabilitaciju Stepinca. Racionalnog opravdanja za takvo licemerje dakako nema, sem činjenice da se nacionalistička zla i sramote međusobno hrane.

(Autonomija)

[1] Članovi odbora su bili: dr Sava Vuković, episkop šumadijski; dr Pavle Ivić, akademik; dr Dragoslav Srejović, akademik; dr Dejan Medaković, akademik, predsednik odbora; dr Dragomir Vitorović, akademik; dr Vasilije Krestić, akademik; dr Miroslav Pantić, akademik i dr Danica Petrović.