PAVLE RADIĆ: Mentalna higijena

26 Feb 2016

Ratni zločinci i huškači kao TV zvezde

Može li ovde, zaista, išta da se uspostavi i stabilizuje kao ozbiljna i dosledna alternativa dominirajućim manipulacijama? I sveprožimajućem prostakluku? Političkom, kulturnom, verskom, ekonomskom, medijskom, estradnom… Čak i ono što se s vremena na vreme pojavi kao naizgled pristojno i odgovorno, brzo sklizne ka tzv. mainstreamu, a zapravo u blato sveopšteg beščašća. Na primer, novinarstvo.

Nije ovde reč o tabloidnom nazovinovinarstvu, udruženom paramedijskom zločinačkom poduhvatu koji sistematski truje Srbiju, nego o novinarstvu koje bi htelo da mu je alternativa, o novinarstvu vapijuće potrebnom ovom upropašćenom društvu.

U zadnjih samo nekoliko dana na TV N1 – koja nas je bila prijatno iznenadila budeći nadu da je reč o televiziji, jednoj od retkih domaćih koja se može bez gađenja gledati – u udarnim terminima gostuju dva korifeja zločinačke ratne politike devedesetih! Najpre osuđeni ratni zločinac Nikola Šainović, a potom Vojislav Šešelj, koji čeka presudu Haškog suda po optužnici za ratne zločine.

Šta li su profesionalni motivi urednika i voditelja ove regionalne televizije da u udarne termine pozivaju ličnosti opterećene hipotekom ratnih zločina? Šta to gledaoci mogu novo čuti od najistaknutijih članova udruženog zločinačkog poduhvata koji je za decenije ojadio i Srbiju i celu bivšu Jugoslaviju? Zar iko od njih može očekivati pokajanje? Izvinjenje? Skrušenu molbu za oprost? Misle li urednici i voditelji ove televizije na brojne žrtve politike ratnih zločinaca, saosećaju li imalo sa njima? Zar su žrtve – i sav pristojan svet koji se grozio zla devedesetih – zaslužile da opet slušaju, da prostite, staro propagandno smeće, da gledaju kako se notornim manipulantima i trovačima javnosti ponovo blagonaklono nude TV ekrani? Zar smo zaslužili da opet slušamo, u dlaku iste, stare laži i obmane? I to u situaciji kad ni blizu nismo izlečenju od zla devedesetih. Zato što se sa zlom nismo pošteno suočili; što se i dalje čuva i propagira ideologija zla našminkana raznim pseudodemokratskim šminkama; što nas sa naslovnih stranica novina i sa TV ekrana i dalje truju stari demagozi i njihovi ideološki učenici. Zar je moguće da urednici medija koji pretenduju na ozbiljnost to ne shvataju? Zar ih u uređivanju programa i izboru gostiju vodi tabloidna logika da se njihov program što više gleda bez obzira na moralne i profesionalne skrupule? Zar je moguće da ih vodi tabloidna logika da „to interesuje javnost“, „treba čuti i drugu stranu“, bez obzira na strašne hipoteke te i takve „druge strane“? I u Nemačkoj i Italiji gledaoci bi bili znatiželjni da gledaju i slušaju recimo preživele saradnike Hitlera i Musolinija, da čuju i tu „drugu stranu“. I tamo urednici žele da su im programi što gledaniji i slušaniji, a novine što prodavanije, ali im na pamet ne pada da u programe zovu preživele naciste i fašiste. Pogotovo osuđene za ratne zločine. To je u normalnim društvima jednostavno stvar elementarne mentalne higijene. Tamo bi gostovanje ratnih zločinaca na TV ekranima bilo tretirano nedopustivim skandalom. Uostalom, tamo to ni zakoni ne dozvoljavaju. Kod nas oko takvih skandaloznih stvari u medijima nema nikakvih ni moralnih, ni profesionalnih problema. Ne samo u tabloidima.

Ne kompromituje se olako samo TV N1. Na RTV recimo gostuje ratni huškač Ratko Dmitrović, da nam nakon svega šta je radio u vremenima zla sada soli pamet i drži moralne i političke lekcije. Oni koji imaju imalo pamćenja znaju šta je govorio taj abolirani Miloševićev ratni propagandista. Oni koji ne pamte – možda su bili mali ili devedesetih nisu bili čak ni rođeni – neka pogledaju na šta liče „Večernje novosti“, pa će im biti jasno o kakvoj uređivačkoj politici i kakvim novinarskim kvalitetima glavnog urednika i direktora Dmitrovića je reč. Ali eto, preko javnog servisa RTV, on dobija privilegiju da nam opet soli pamet, da se ruga pristojnom svetu. I nije jedini. Ta apsurdna logika da se bez ikakvih moralnih kriterijuma „čuje i druga strana“ koju predobro znamo, kao da nema granica. U prethodnim Presijama gostovalo je dosta likova, red ozbiljnih, normalnih novinara, red notornih demagoga i smutljivaca. Sve se to nekako voditeljski miksa, svedi na relativizaciju društvenih i nadasve medijskih problema koji se ovlaš spominju. Ništa se ozbiljno profesionalno i moralno ne problematizuje. Sve je to malograđanski pitko, gledljivo, skoro slično „Ćirilici“. Usputne opačine i denuncijacije prolaze bez kritičkog osvrta voditelja.

Jedan od perjanica smutnog novinarstva (Zoran Ćirjaković, kojeg voditelj emisije Zoran Panović titulira da je autor izraza „autošovinista“ – denuncijantskog i nadavse besmislenog izraza) – komentarišući knjigu Latinke Perović „Dominantna i neželjena elita“ – kaže da je Latinka Perović čak i nešto gore od autošoviniste, da je kultur-rasista! To kaže na TV, čija je kuća – hvala joj na tome – suizdavač ove za srpsku istoriju i kulturu kapitalne knjige. I to je ostalo bez kritičkog stava voditelja. Šta reći na ovakve ispade sa ekrana RTV, televizije koja je u našem medijskom TV blatu svakako najpristojnija?

(Autonomija)