PAVLE RADIĆ: Marko Đurić – još jedan nacoški zombi

09 Oct 2016

Nacionalističke frazetine ili borac davno izgubljene bitke

Najnoviji kvazipatriotski igrokaz direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića najmarkatniji su primer nacoškog igrokaza u izvedbi još jedne loše izvežbane, do krajnjih granica izveštačene nacionalističke lutke. U dosluhu sa glavnim upraviteljem Srbije (sumnja li neko u to?) Đurić se povodom mutljavine oko (ne)sprovođenja Briselskog sporazuma sa Kosovom samoreklamerski stavio na branik odbrane srpstva. Na pompezno najavljivanim hitnim konferencijama za štampu optužuje „privremene institucije Prištine“ da udaraju „poslednji ekser u mrtvački kovčeg pregovora u Briselu“ i dovode u pitanje učešće Srba u „privremenim institucijama lažne države Kosovo“. Ako iza njegovih nesuvislih tlapnji do kraja stane Vučić, ako se opet ne pojavi kao nekakva vrsta spasioca – evo novog vezivanja Srbije u mrtvi čvor. A ni prethodni mrtvi čvorovi srpske politike nisu razmršeni, daleko od toga.

U galeriji zombijevskih likova naprednjačke politike, Marko Đurić zauzima posebno mesto. Od iznebuha izlaska na javnu scenu – najpre kao nekakav savetnik Tomislava Nikolića – Đurić je okamenjenim držanjem, frazama i frazetinama na tragu rigidnog, tobože uljuđenog nacionalizma, skrenuo pažnju na sebe. Ponajviše kroz zapitanost ozbiljnih građana odakle se samo ovakvi tipovi – mladi i naizgled obrazovani – pojavljuju, i to kao vizionari, kao navodni spasioci nacije. U Đurićevim istupima nema jedne jedine spontano izgovorene rečenice, niti traga životne realnosti, koja barem stvara privid normalnosti politike na važnom poslu koji mu je ne zna se po kojem kriterijumu poveren (ili naprotiv, baš se zna po kojem kriterijumu). Sve je kod njega stegnuto, usiljeno, na tragu starih nacionalističkih tlapnji, na tragu davno izgubljenih bitaka čiju užasnu cenu nacoši na vlasti dakako ne plaćaju, sve je iščašeno iz životne realnosti.

Elem Đurić je teatralno najavio da će dati ostavku na mesto direktora Kancelarije za KiM ako se prihvate „ultimatumi“ Srbiji oko imovine Telekom Srbije na Kosovu i dodeljivanja Kosovu pozivnog telefonskog broja. Patriotsku revnost pojačava i oko vlasničkog statusa Kombinata Trepča, usvojenog u Skupštini Kosova. „Kao čovek i kao Srbin“ jelda neće pristati na ucene i ultimatume Srbiji. Posle njegovog (hinjenog) dramatičnog obraćanja javnosti o ultimatumima, iz Brisela se oglasila Maja Kocijančič, glasnogovornica EU. Kratko i jasno, bez imalo dramatizacije, objasnila je da nema govora ni o kakvim ultimatumima, nego se radi o sprovođenju u Briselu zaključenih sporazuma. Koji dakako voljom srpskih političara javnosti Srbije nisu obznanjeni. Kad se u Briselu razgovaralo i dogovaralo, Đurić je bez imalo diplomatskih uzusa trijumfalistički tvrdio da je Srbija razgovore sa „Prištinom“ dobila sa 5:0! Sve je predstavljao kao pregovarački veštinu i valjda ličnu mudrost u odbrani nacionalnih interesa protiv „privremenih institucija Prištine“, protiv „lažne države Kosovo“, kako sada u navali srpstva u glavu govori. Trubio je o pregovaračkom trijumfu, kad ono… buć!

U par rečenica Maja Kocijančič je razobličila politikantsko licemerje Beograda. Sa Kosovom se nešto dogovori, potpiše, a javnosti Srbije se ne objasni šta. A kad dogovoreno treba realizovati, nacoši počinju da divljaju.

Mizeran je Đurićev komentar na izjavu Maje Kocijančič, zvanični stav EU. Da bi valjda zblanuo domaću javnost, cinično objašnjava da je „odušeVljen izjavom Kocijančičeve“ i kafanski poentira – „a gde je bila“ (cilja i na EU) kad su se nedavno u komšiluku čile izjave da je Srbija šaka jada!“ Falilo je još samo da upita gde su bili i Kocijančičeva i EU kad su Amerikanci proganjali Indijance, pa da deljenje lekcija drugima bude kompletno.

O kakvim se evropskim integracijama Srbije, sa ovakvim političarima, uopšte radi? Najbolje bi bilo da „i kao čovek i kao Srbin“ podnese ostavku i ode tamo gde mu je i mesto. U anonimnost nesuvisle nacionalističke mase, pa nek tamo za svoj, a ne račun svih građana, srbuje do mile volje. Da je reč samo o frazeologu Đuriću, ni po jada. Đurić demonstrira politički (i moralni) lik manje-više svih naprednjačkih političara.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!