PAVLE RADIĆ: Mantra o jednom kandidatu

25 Feb 2017

Zar je teško napraviti razliku između Jeremića i Jankovića?

Govori se da proevropska opozicija na predsedničke izbore treba da izađe sa jednim kandidatom. Da bi u neravnopravnoj izbornoj trci sa Vučićem – kojeg opslužuju ogromni državni resursi, posebno propagandni – imao veće šanse za izborni uspeh. Ovom se u načelu nema šta prigovoriti.

Problem nastaje oko toga ko bi mogao da bude taj kandidat. Od silesije do sada najavljenih kandidata bezmalo su svi desničari i manje-više svi po meri (neki verovatno i po sugestiji) Putinovih lobista. Samo se o dva kandidata (za sada) govori kao kandidatima proevropske opozicije – Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću. Oni koji se u proevropskoj opoziciji, takvoj kakva je, ne mogu opredeliti kojeg od njih da podrže – pozivaju Jankovića i Jeremića da se dogovore ko da se povuče, a ko da zbog javnog interesa ostane u izbornoj trci.

Zar do sada nismo imali prilike da upoznamo oba kandidata u obavljanju državnih poslova?

Zar nismo godinama gledali Jankovića na poslovima Zaštitnika građana i bili svedoci njegovog principijelnog ponašanja uprkos ogromnih opstrukcija Vučićeve mašinerije za blaćenje i slamanje ljudi? Da li je Janković i u jednom momentu poklekao pod pritiscima i harangama, da li je savijao kičmu iz oportunističkih razloga? Koliko znamo, nije. U zapuštenoj Srbiji, obavljajući zahtevne poslove zaštite građana pred samovoljom vlasti (ne samo aktuelne), stekao je ugled i poverenje pristojnog sveta i osnažio veru da je uprkos svemu i u Srbiji moguće stvoriti verodostojne institucije na korist građana, a ne ih svesti na servis vlastodržaca. To je temeljna pretpostavka koja ga kvalifikuje za najodgovornije državne funkcije.

Dakako, čekamo da u izbornoj kampanji izloži svoje viđenje i drugih problema države i društva i načine rešavanja teških hipoteka prošlosti. To nije nikako beznačajno. Misli se, pre svega, na jasan odnos prema nacionalizmu i šovinizmu kao uporišnim tačkama retrogradnog konzervativizma i humusa autoritarizma; na odnos prema nedavnoj ratnoj prošlosti i nerazrešenom ratnom nasleđu koje koliko davi Srbiju, toliko truje i odnose sa susedima zahvaćene prošlim ratovima. Misli se i na način rešavanja spornih pitanja, te prevazilaženje međusobnih trauma sa susedima; misli se na odnos prema evroatlanskim integracijama, prema Putinovim neobuzdanim hegemonističkim pretenzijama, prema drugim globalnim problemima sveta. Misli se i na odnos prema Ustavu Srbije i ustavno-pravnom položaju Vojvodine. Dosta toga Janković treba da objasni u izbornoj kampanji, što će ga potvrditi (ili ne) kao zaista proevropskog kandidata za predsednika Srbije. Bude li se izdigao iznad dominirajućih pogubnih ideoloških i političkih matrica, prvi put posle Ivana Đurića, Srbija bi mogla da ima jakog i pristojnog kandidata za predsednika države.

No, ostaje da ga vidimo i čujemo u kampanji. Izbore može i izgubiti, ali je od suštinskog interesa Srbije da se sva ta teška, a ignorisana pitanja u kampanji jasno postave i na njih ponude radikalno drugačiji odgovori od onih koje smo slušali od vlasti i većinskog javnog mnjenja – poslednjih tridesetak godina.

Upoznali smo i Vuka Jeremića u obavljanju državnih poslova. Od prvog javnog nastupa (iznebuha je kod Tadića izvučen iz anonimnosti i postavljen na mesto ministra spoljnih poslova) pristojnom svetu zasmetala je njegova patetika, nametljivost i neskrivena preambicioznost praćena kvazidemokratskom frazeologijom temeljenoj na ideološkoj baštini devedesetih. Vidljivo je bilo da mu je iznad svega važan samo lični rejting i lična promocija u populističkoj javnosti. Evropejstvo mu je usiljeno, a odnos prema građanskim vrednostima i kritičkoj javnosti ga po svemu sudeći ne zanima. Neumerene lične ambicije – u Srbiji ili još bolje, u međunarodnim institucijama – kao da su bile i ostale njegove jedine preokupacije. Nije mu važno podržava li ga levica ili desnica, nacionalisti ili kosmopoliti. Samo da ostvari svoj cilj.

Politički akteri koji između Jankovića i Jeremića ne vide bitne razlike teško se mogu smatrati onima koji odista drže do evropskih vrednosti. Pre će biti da su i oni u ideološkoj i vrednosnoj konfuziji. Ili pak iza ovih poziva stoje sasvim suprotna htenja od onoga da Srbija dobije istinski proevropskog predsednika, ili bar jakog istinski proevropskog političara koji ima moć da oko sebe okupi ono što u ovoj zemlji želi normalno i civilizovano da živi.

(Autonomija, foto: www.pixabay.com)